|
Можда не делује модерно али је релативно нова вештина. По мом мишљењу, Срби су изгубили своје борилачке вештине кроз векове, а ову је саставио господин Предраг Бата Милошевић (иначе, мајстор аикидоа). Даље преносим у целини чланак који нађох на vidovdan.org
Um caruje, snaga klade valja
Borilac svebora mora da zna da udari dangu, dandaru, šljagu, vašarski, da koristi hladno oružje, ali i da se ponaša i živi u duhu pravoslavlja
Rusi imaju sambo, Francuzi savete, Grci pankration, Tajlanđani kik-boks, Kinezi vu šu i taj či, Korejci tekvondo, Japanci džudo, karate, aikido, kendo i još štošta. Većina ovih naroda, posebno azijskih, svoje nacionalne veštine i sportove uspela je da nametne ostatku sveta. Tako se u Beogradu u večernjim satima teško može naći škola u čijim fiskulturnim salama ne vežbaju karatisti, džudisti, aikidisti... Po uzvicima vežbača koji se na tim treninzima čuju čovek bi rekao da smo usred Japana a ne u srpskoj i jugoslovenskoj prestonici.
Da li Srbi ne umeju da se brane ili tome treba da ih uče oni s istoka? Samo upućeni u borilačke veštine znaju da i mi konja za trku imamo. Sveboru koji je u Beogradu počeo da se vežba pre devet godina, tada kao eksperimentalna veština.
- Svebor staroslovensko ime, a u ovom slučaju skraćenica koja znači srpske veštine borenja. Nastao je iz naše želje i potrebe da se obnovi taj važan segment srpske kulture i tradicije - kaže Predrag Bata Milošević, osnivač i starešina svebora. - Gotovo svi drugi narodi su odavno svoje borilačke veštine obnovili i osavremenili, samo smo mi zaostajali i nekritički prihvatali tuđe čak iako su gore od maših i neprilagođene nama. A Srbi su oduvek na saborima, vašarima i proslavama negovali i primenjivali ostatke viteškog i narodnog borenja kao takmičenja. Mi smo samo ta znanja objedinili, sistematizovali, obnovili i osavremenili. Za devet godina svebor se razvio u originalnu veštinu koja je dobila podršku najboljih naših teoretičara i borilaca iz raznih sportova i veština. Postao je i jedina borilačka veština koja ima blagoslov Njegove svetosti patrijarha srpskog gospodina Pavla.
Ko može bolje...
Bata Milošević je četvrt veka trenirao aikido i ima titulu majstora te borilačke veštine. Kad je počeo da vežba, istovremeno je rešio i da istražuje borilačkek veštine Srba. Obilazio je vašare, sabore, kao onaj u Guči, hajdučke večeri u Mačvi, gledao, zapisivao i od sakupljenog materijala sa terena i iskustava koje su mu prenosili obični ljudi nastala je knjiga "Sveti ratnici - borilačke veštine u Srba", objavljena pre deceniju u čast šeststogodišnjice Kosovske bitke. Potom je Bata okupio istomišljenike i vrsne znalce raznih borilačkih veština i tako je nastalo Udruženje svebora koji sada broji pet klubova sa oko dvesta pedeset članova.
- Sve u sveboru smo gradili korak po korak. pet godina nam je trebalo da dođemo do pravog imena, a tri do originalnog jasnog i prepoznatljivog grba koji sadrži svu nacionalnu simboliku. Grb smo zakonski zaštitili - priča Bata. - Štampali smo i plan i program rada u kome se tačno vidi koji su naši ciljevi i šta je svebor, a svi članovi Saveza, klubovi ili družine, kako mi radije kažemo, dužni su da se njega pridržavaju. Ova veština se sastoji iz tri oblasti. Tradicionalni svebor sadrži viteške, hajdučke, pastirske i izvorne narodne veštine. Načelo je viteško: "Ko može bolje široko mu polje." Načelo za totalni svebor je "Udri kako stigneš", a za eksperimentalni, u kome se proučavaju druge borilačke veštine i sportovi, ocenjuju njihove vrednosti, stvaraju zahvati za odbranu od njih i izmišljaju novi, vlada princip: "Um caruje, snaga klade valja."
Kako svebor izgleda na delu videli smo na treningu kluba "Sveti ratnik" u Osnovnoj školi "Siniša Nikolajević" na Crvenom krstu. Trening vodi Cvjetko Stevanović, predsednik Saveza svebora, koji je inače i instruktor Tekvondo federacije, selektor jugoslovenske tekvondo reprezentacije i predsednik Tekvondo asocijacije Srbije koja broji 68 klubova. Na trening su, pored sveboraca Mladena Stevanovića, Zorana Mileševića, Zorana Petkovića, Ivana Ranđelovića, Nikole Pantelića i Veliše Miljanovića (svaki ima "debelo" iskustvo i u drugim borilačkim veštinama) došli i drugari iz razreda, jedanastogodišnji Aleksandar Cicić i Darko Stepanović, učenici petog razreda osnovne škole, kao i Spomenka Drljača koja veli da svebor vežba odnedavno i da je mnogo bolji od aerobika.
Rukama, nogama i glavom
Trening počinje tako što sveborci stanu u krug a starešina, odnosno trener, se okreće prema istoku. Sledi Karađorđev pozdrav, a potom se svi okreću prema istoku, krste i izgovaraju "Očenaš". Po zagrevanju počinje vežbanje, najpre onih najlakših udaraca iz pristupnog vidokruga svebora.
- U sveboru nema filmskih i baletskih udaraca koji su lepi za oko, a neefikasni u praksi. Udara se rukama, nogama i glavom iz svih pozicija i u svim pravcima - objašnjava Predrag Milošević dok sveborci puze, šamaraju, žandarski marširaju...
- Početnici prvo moraju da savladaju tipično srpske, narodne udarce koje mi zovemo onako kako ih narod zove kao što su: čekić, danga, dandara, šljaga, žandarski, čuburski udarac glavom. Od hladnog oružja koristi se štap, sablja, motika, sekira, puška, nož.
Za neupućene, danga je kratak udarac pesnicom u gornji deo tela, dandara je dugačak kroše, a čuburski udarac glavom:
Patentirali su ga čuburski mangupi pre pola veka - smeje se Bata. - Prve batine sam dobio baš na Čuburi i to glavom. Dobro sam ih zapamtio i tu tehniku uvrstio svebor. Vašarski smo naučili gledajući seljake kako se biju na vašarima. To vam je milina jedna. Najjači udarac što postoji je oberučke odozgo po temenu.
Onaj ko u sveboru želi da stigne do vrha i stekne zvanje Viteza gospodara mora dobro da se pomuči i mentalno i psihički, prođe unutrašnji vidokrug a potom i viteški, a svaki od njih ima tri stepena, odnosno ispita. Uporni sveborac će tako morati da savlada gađanje kamenom u pokretnu metu po metodu srpske heroine Milunke Savić, tehnike Milosava Radojkovića, topuz Cvjetka Stevanovića, durmitorsku borbu štapom, Saičića borbu sabljom, Milovanovića borbu nožem.
- Svaka od pomenutih tehnika je priča za sebe - kaže Bata Milošević. - Taj Milovanović, na primer, vodi poreklo iz istoimenog zaseoka na Medvedniku, a tokom Drugog svetskog rata bio je poručnik engleske vojske i ratovao je sa Montgomerijem u Africi. Njegovo jedino oružje u borbi bio je nož. Od njegovog sina Đorđa saznao sam da je on tri puta preplivavao Rajnu skupljajući obaveštajne podatke. A Leko Saičić je u japansko-ruskom ratu 1905. godine posekao najvećeg japanskog samuraja. Po predanju on je vežbao tako što je drugom čoveku sabljom odsecao dugme na košulji, prvo ispod vrata. Durmitorsku borbu štapom pokazao mi je jedan brđanin sa Žabljaka. On je svojom močugom, početkom maja, pre nekoliko godina, uspeo da ubije četiri vuka, a koliko je divljih pasa tako sredio ni sam ne zna.
Neguju viteški duh
Slađan Mijaljević, starešina svebora, koji se bavi karateom više od dve decenije i ima zvanje majstora, a predsednik je i trener Škole borilačkih veština Beograd, ističe da u srpskim borilačkim veštinama teoretsko znanje ima istu važnost kao i praktično.
- Mi smo i čuvari srpske duhovnosti, a pravoslavlje je naša filozofija življenja - kaže. - Da bi borilac položio ispit iz prvog, pristupnog vidokruga, mora znati "Očenaš", zašto stojimo u krugu, šta znači Karađorđev pozdrav i zakeltva, zašto se okrećemo ka istoku pri pozdravu i molitvi i jedan stav iz Srpskog viteškog kodeksa. U sveboru je zabranjeno nanošenje povreda saborcu, pa se čak i slučajna povreda kažnjava udaljavanjem sa vežbe. Takođe su, u skladu sa pravoslavnom etikom, zabranjene ostrašćenost, mržnja i agresivnost i zbog toga su dozvoljeni samo oni elementi iz drugih veština koji ne izazivaju zlo u čoveku.
Viteški duh sveborci posebno neguju. Vađenje krsta iz Save na Bogojavljenje bio je viteški čin i ujedno prvo takmičenje u sveboru. Prvi je do krsta u ledenoj vodi doplivao sveborac Bogdan Lubardić, asistent na katedri za filozofiju na Teološkom fakultetu u Beogradu. Slično takmičenje i javno predstavljanje svojih veština sveborci planiraju za Đurđevdan.
- Za ono što mi radimo zainteresovani su i Kozaci iz istočnog Kazahstana - veli Cvjetko Stevanović. - U Moskvi je pri tekvondo klubu koji vodi Igor Češkov, dolazio je u Beograd, osnovana sekcija svebora, a ja sam uspeo da organizujem klub i u Kaliforniji, pri crkvi Sv. Spasa u mestu Arkedija.
Primećujemo, u šali, da sveboru ipak, nešto nedostaje. jer, deo srpske tradicije je i obavezno psovanje u situacijama kada se potegnu pesnice.
- U sveboru psovanje - zastaje Bata da bi našao pravu reč - nije preporučljivo.
Grb svebora
Grb svebora predstavlja borilačku snagu i neuništivost srpskog naroda i, kako kaže Predrag Bata Milošević, osnivač i starešina srpskih borilačkih veština, simbolizuje vezu između prapočetka srpske i evropske civilizacije u Lepenskom viru i pravoslavlja.
- Osnova je oblutak ili uskršnje jaje kao simbol večnosti i ponovnog rađanja - objašnjava Bata. - Ocila štite krst, a štit kao znak odbrane od zla okrenut je naponje prema napadačima. Boje grba su crvena, plava i bela. Moderan je, jasan, jednostavan i sadrži svu nacionalnu simboliku. Izradio ga je slikar Miodrag Vojisavljević, a kao originalni znak zaštićen je zakonom.
izvor: ilustrovana politika
|
Forum 
