Ono o čemu želim u ovom članku da prodiskutujem je važnost metoda vežbanja koji koristimo u Sistemi, poznatog pod nazivom "Meki Rad" (Soft Work). Ovaj termin orginalno potiče iz Rusije a kopirajtovao ga je General Aleksandar Retjunski iz ROSS. Zatim je preveden na engleski kao Softwork i dalje kopirajtovan od strane Scott Sonnon-a, predstavnika u SAD do pre par godina. Ja ću koristiti ne kopirajtovan termin Soft Work¹⁾ 

Sama suština Mekog Rada je simuliranje borbenih sutiacija malom brzinom (takoreći usporeno) dok se energija naših napada održava što realnijem nivou. Ovaj metod treninga u Ruskom Sistemu je poznat naširoko, uglavnom kroz video zapise koje možete naći svuda na internetu. Uzrok te raširenosti je što je baš ovaj metod rada kao argument koriste ljudi iz drugih borilačkih veština kada Sistemu kritikuju da je "nerealna", "lepršava", "ženskasta", uz još par stvarno kul prideva!

Pre udubljivanja u specifične razloge za korištenje Mekog Rada kao dela vašeg treninga, želim da naglasim nešto što je već dobro poznato onima koji treniraju Sistemu: mi NE treniramo SAMO usporeno - baš suprotno, koristimo i meke i tvrde metode svaku za svoju namenu; gde svaka od njih igra svoju važnu ali i različitu ulogu u našim borbenim pripremama.

Sada, da bi analizirali naučnu osnovu iza Mekog Rada, treba da obratimo pažnju na najčešću emociju koju doživljavamo tokom borbe, a to je strah. Velika istraživanja na polju ljudskih emocija uopšte a posebno straha, sprovođena su poslednjih 30-40 godina. Jedan od najnaprednijih naučnika na ovom polju je Jozef LeDu (Joseph LeDoux), profesor u Centru za Neuralne Nauke na Univerzitetu Nju Jork. Misleći na mehanizam straha u mozgu, LeDu piše "To je sistem koji detektuje opasnosti i izaziva odgovor koji maksimizuje šanse preživljavanja u opasnim situacijama na najbolji način. To je, drugim rečima, sistem obrambenog ponašanja".

U osnovi, ovo znači da smo dizanirani za preživljavanje. Milenijum evolucije nas je "ožičio" (hard-wired) ličnim zaštitinim sistemom, koji grubo rečeno funkcioniše ovako: potencijalnu pretnju očitavaju naša čula (vid, sluh, dodir, ukus, miris) i informacija se šalje na procesiranje u deo mozga koji se zove senzorni talamus. Posledica toga je da informacija ide sledećom rutom:

a) ide u naš "misleći" deo mozga (korteks) koji na osnovu naše memorije, prethodnih iskustava, sposobnosti i slično, ocenjuje situaciju kao opasnu ili ne; i priprema nas za odgovarajuću reakciju, ali se takođe odvija i paralelna ruta ka

b) informacija ide i vašoj amigdali, drugoj strukturi u mozgu koja nije "ožičena" za razmišljanje već za direktnu akciju.

c) Informacije koje je obradio korteks takođe idu do amigdale, ali tamo stižu par milisekundi kasnije od informacija koje šalje direktno talamus.

Ono to je takođe interesantno je da je informacija koja dolazi u vaš misleći mozak vrlo približna realnosti, dok je informacija koja dolazi do amigdale gruba i skoro arhetipska (nešto slično onome što čujete kad pričate mobilnim na mestu gde je slab signal). Rezultat ovog procesa je opisan ovim primerom koji daje LeDu: "Zamislite šetnju kroz šumu. Čujete zvuk krckanja. Odlazi pravo od talamusa do amigdale. Ovaj zvuk takođe odlazi od talamusa do korteksa, koji prepoznaje zvuk kao suvu grančicu na koju ste vi nagazili, ili kao zvuk zvečarke koja daje signal repom. Za vreme dok je korteks razlučio šta je, amigdala je već započela odbranu od zmije... Samo korteks razlikuje smotanu zmiju od krive grančice. Da je bila zmija, amigdala bi već odradila posao. Sa stanovišta preživljavanja, bolje je reagovati na potencijalnu pretnju kao da je realna, nego ne reagovati uopšte. Cena tretiranja grančice kao zmije, na duge staze, manja je od tretiranja zmije kao grančice". 

Dakle, moto strah-reakcija sistema za koji je amigdala odgovorna je "bolje sprečiti nego lečiti" (better safe than sorry), i tokom dugih godina evolucije ovo je bila uspešna strategija. Ali, pazite dalje: amigdala, da bi mogla da inicira reakcije pod uzbunom, sposobna je da ignoriše mnogo informacija kao "ne relevantne" (pod stresom vidite manje, čujete manje, previdite više pokazatelja iz okruženja) i zbog toga često i greši!!! Autor bestseler knjige Deep Survival, Lorens Gonzales (Lawrence Gonzales) kaže: "emocije (poput straha) su mehanizmi preživljavanja, ali one ne rade uvek u korist individue. Emocije su radile u velikom broju pokušaja da održe vrstu živom. Jedinka može da preživi ili umre, ali posle nekoliko miliona godina, više sisara je preživelo nego umrlo puštajući da emocije preuzmu kontrolu, i tako je prava emocija odabrana".

Postoji dosta modernih sistema samoodbrane. Među njima su Krav Maga, Rapid Assault Tactics, Toni Blaureov S.P.E.A.R i slične. One su bazirane na ovoj funkciji mozga. U svetu borilačkih veština one su poznate kao "bazirane na adrenalinu" ili "bazirane na refleksima", a logika je da pošto većina kritičnih situacija pokreće mehanizam straha, trening treba da koristi prednosti reakcije na strah kao polaznu tačku tehnike "gross" motoričkih pokreta. Sistema instruktor Kevin Sekurs (Kevin Secours) iz Montreala ima interesantno gledište po pitanju ovog pristupa: "Ako jednostavno odlučimo da su svi refleksi dobri, automatski smo predali kontrolu svakom impulsu i nervoznom cimanju koje imamo, a sebe smo rešili izvanrednih mogućnosti našeg kognitivnog mozga koji je od nas načinio dominantom vrstom, kakva smo danas."

Sada zamislite da trenirate neku borilačku veštinu, Sistemu ili koju god izaberete. Želite da se branite od od prednjeg udarca nogom (front kick, mae geri) i vaš partner odluči da ga ispali ne sporo i tehnički, već jako i brzo. Vaše oči vide nogu koja se približava srednjem delu tela brzinom od 60 km/sat. Vizuelna informacija ide kroz talamus u vaš korteks koji će da odluči da li je to trening partner koji nema nameru da vas stvarno povredi, pa bi trebalo da uradite nešto tehnički u skladu sa treningom, zar ne??? Pogrešno! Zbog grube verzije iste informacije koja će stići prvo u amigdalu, okinuće se uzbuna "Opasnost, opasnost!". Vaši trbušni mišići se stežu, verovatno se savijate malo u struku i vaše ruke kreću napred u nekontrolisanom pokretu da refleksno zaustavite nogu. Rezultat je... pa ne baš tehnički ispravan pokret. Ako predpostavimo da ste "preživeli" napad (iako to zavisi više od protivnikove brzine) koristeći svoj primalni instinkt, koji je okinut a da vaš kognitivni mozak nije ni svestan šta se u stvari desilo. Ovde treba obratiti pažnju na to da iako je vaš partner ostavio šansu za protivnapad (ruka u dobroj poziciji za obaranje, gubitak ravnoteže posle udarca koji možete da iskoristite, otvorenu vitalnu metu u koju možete da udarite), vaša amigdala smatra ovu metu irelevantnom i ignoriše je!!! Da li ste naučili nešto iz ove razmene udaraca? Da li ste stekli neku vrstu iskustva koju ćete moći da primenite u situaciji kada vam je život stvarno ugrožen? Plašim se da je odgovor ne... Jedina stvar koju ste verovatno "naučili" da reagujete iz straha i odgovarate na isti grčevit način svaki put kada neko uputi prednji udarac nogom.

Najvažnija stvar za treninge je da budu edukativni i produktivni. Postoji vreme i za meki-tečan rad, i za čvrst-brzi trening. Ali trening nije preživljavanje, i definitivno nije za navlačenje maske besa na vaše lice i zapljuskivanje organizma otrovnim hemikalijama (poput adrenalina) koji ga oštećuje na duge staze. Trening je za učenje veština koje će jednog dana možda priskočiti u pomoć da preživite, na način da ne ugrožavate druge ili sebe (tokom treninga). Dakle, sledeći put kada dođete na trening, setite se ovoga: Ako idete brzo i snažno, koristi se amigdala koju je nemoguće edukovati. Kada radite tečno i lakše, koristite kognitivni mozak koji može da uči. Šta ćete izabrati?

 1) Prim. prev: Dok mene kao prevodioca apsolutno ne zanimaju njihove gluposti oko kopirajtovanja tako da ću dalje koristiti termin Meki Rad.