|
 Upoznaćemo se sa knjigom koji je napisao pravoslavni ruski novinar i publicista Andrej Polinski, pod naslovom "To sam ja, Gospode!" Ova knjiga je rezultat bezbrojnih putovanja Rusijom u periodu od 2002 do 2005 godine.
Knjiga je o Pravoslavnim Hrišćanima. Svaki od njih, na svoj način, pokušava da odoli zlu, i ne žali truda da pomogne drugima u teskim situacijama kada pokušavaju da spasu svoju dušu. Moj prijatelj, oficir padobranac koji se nedavno vratio iz Čečenije, mi je rekao: "Da li želiš da te upoznam sa generalom Solujanovim, čovekom kome je posvećena pesma ComBat?" Bio bi greh da nisam prihvatio ovu ponudu. General major Aleksandar Solujanov - heroj Afganistanskog i Čečenskog rata, legendarni komandant padobranskog bataljona. Spremno sam pristao, i uskoro smo bili na putu. Dok smo se vozili ka mestu sastanka, u mozgu mi se vrtela popularna pesma o njemu koju je napravio bend Ljube: "ComBat, otac ComBat, nikad se nisi krio iza leđa vojnika. "Pali baterijo, pali bataljone!" komandovao si - i mi smo obarali neprijateljske avione, i palili neprijateljske tenkove... Paljba! Paljba!" Napokon smo stigli. Na pragu svoje kuće, dočekao nas je čovek širokih ramena srednje visine. Imao je direktan probojan pogled, dok je čvrsto rukovanje ogledalo impresivnu fizičku snagu. Konverzacija se dotakla pesme "ComBat" i Aleksandar Solujanov reče: "I u Afganistanu i u Čečeniji bilo je mnogo vrednih komandanata bataljona, kao što pretpostavljate. Po mom mišljenju, lik iz ove pesme je kolektivan."  Naravno, naša armija poznaje mnoge izvrsne komandante bataljona. Ipak, samo par njih postali su legende. Postoji priča široko poznata među veteranima afganistanskog rata o tome kako je komandant bataljona Aleksandar Solujanov u maju 1982 udario Ahmad Shah Masuda iz rudnika dijamanata Pandžer. Takodje pricaju kako je 1983 sa grupom od 20 vojnika izvršio skok pravo na mudžahedinsku komandu u planinama. Taj napad je bio tako neočekivan da je neprijatelj, iako nadmoćan, bežao u panici. Oko 50 mudžahedina poginulo je tokom napada, a 15 je zarobljeno.
Ova i mnoge druge operacije koje je obavio Solujanov su prepoznate kao primerne i uvedene su u udžbenike padobranskih jedinica. Odlikovan je ordenom Zvezda Heroja Sovjetskog Saveza posle jedne od uspešnih operacija sa "maksimumom rezultata sa minimumom gubitaka". Za dve ipo godine komandovanja bataljonom u Afganistanu njegova vojska je pretrpela minimum gubitaka.
Kako stihovi pesme kažu: "Nikad se nije krio iza leđa svojih vojnika". Cenio je svakog pojedinačnog vojnika kojem je komandovao, i bio im je kao otac. Jednom, tokom operacije in Pagmanu, letnjoj rezidenciji vladara Afganistana, pogođen je u ruku i butinu. Ipak, krvareći, proveo je četiri sata u borbi, u kojoj ni jedan od ruskih vojnika i oficira nisu povređeni. Ne želi da nam priča o svojim "herojskim delima". "Bez Božije pomoći", kaže, "zadaci koje smo morali da izvršavamo u planinama Afganistana bi bili nemogući... po svim zakonima rata. Kasnije posle rata, studirajući na vojnoj Akademiji u Moskvi, prešao sam ponovo sve moje borbene operacije u Afganistanu. I svaki put je izašlo da su šanse da preživim bile ravne nuli. Tek sada razumem da je Bog to što nam je dalo "prednost" da možemo da uradimo nešto korisno za Rusiju." Čuo sam da u radnoj sobi Aleksandra Solujanova postoje mirotočive ikone Svetaca. Pitao sam ga da li je to istina. "pogledaj sam - eno ih!" odgovorio je i pokazao na ikone. Rekao je da je ikona svetog ruskog ratnika Ilije Murometsa, sa blagoslovom Patrijarha moskovskog i cele Rusije Alekseja drugog bila u svemiru. A ikona Svetog Djordja Pobedonosca je bila u ratnoj zoni u Čečeniji. Prišao sam i pogledao izbliza sve te likove svetih ratnika... Na površini ikone Ilije Murometsa jasno sam razaznao kapi providne uljane tečnosti. Zapanjujuće, ove kapi su bile raspoređene u formi krsta! Posle komandovanja bataljonom u Afganistanu, Solujanov je često u centru sudbinskih zbivanja u svojoj zemlji. Tako je u centralnoj aziji 1989 komandovao trupom koja je bila razmeštena kod Fergana. Uz rizik po sopstvene živote, padobranci su sprečili krvavi sukov između Uzbeka i Kirgistanaca i spremali se da napuste region. Međutim lokalne žene, plašeći se da će konflikt ponovo planuti u još gorem obliku, molile su ruske vojnike da se ne povlače. General Solujanov je uspeo da zarobi plaćene ubice koje su metodično ubijale i Kirgistanske i Uzbekistanske familije da bi izazvale sukob. Lično je ispitivao ubice i saznao da se provokacije u centralnoj aziji finansiraju novcem koji dolazi sa zapada. Inter-regionalni sukob je raspirivan uz pomoć plaćenih ubica kao deo plana da se rasturi SSSR. Pesma ComBat, uz spot sa motivima iz Drugog Svetskog Rata
Pomagači plaćenika, koji su još uvek bili neulovljeni, organizovali su pokušajeubistva Solujanova i njegovih članova porodice, ali uz pomoć prijatelja iz specijalnih službi ovi planovi su osujećeni. "To je bio jedan od najtežih perioda u mom životu", priznao je komandant. Danas general major Solujanov živi sa svojom porodicom u Moskovskom regionu. Vodi društvo za podršku pravoslavlju i armiji i radi dosta za ministarstvo vojske. Primio je blagoslov za svoj rad od jednog od danas najvećih autoriteta među pravloslavnim starcima, Arhimandrita Kirila. Jedna od najupečatljivijih uspomena u životu general majora je njegova poseta Jerusalimu za Uskrs. U Jerusalimu se sreo sa poznatim ruskim režiserom Nikitom Mihalkovim, koji već dugo planira da snimi spot za pesmu "ComBat" u kojem bi želeo da učestvuje sam Solujanov. Deo posla je već obavljen. Ostalo je još malo da se doradi, i popularna pesma o legendarnom komandantu bataljona Solujanovu će dobiti novi oblik. ... Jednom, prijatelj i ja smo pričali o raznim borilačkim veštinama, kada mi je rekao: "Znam čoveka koji može da nokautira neprijatelja praktično čak i bez dodira." Bio sam vrlo skeptičan, naravno. U neku ruku se uvredio i odsečno mi je rekao: "To nije nimalno smešno!". Tada mi je rekao: "Ima sutra trening. Zašto ne odemo, pa možeš i sam da se uveriš." "Idemo!" složio sam se pitajuči: "Koji je to misteriozni borilački stil koji on radi?" "To je borilački sistem drevne rusije" odgovorio je. Nije mi bilo poznato kakav je to stil, iako sam upoznat sa raznim borilačkim veštinama. Pored toga, trenirao sam Sambo nekoliko godina. Čak sam bio i moskovski osvajač srebrne medalje u ovom sportu. Na žalost, povreda mi nije dozvoljavala da nastavim. Kad smo stigli u salu, očekivao sam mišićavog, moćnog tipa, Rambo tip. Zamislite moje razočararenje, kada nam je prišao oniži debeljko koji je više podsećao na Vini Pua. Nije to bio supermen. Predstavio mi se blagim stidljivim osmehom: "Rjabko Mihail Vasilijevič", i čvrsto protresao moju ruku (sam dlan mu je bio začuđujuće mek). U drugom delu, pisac će opisati interview sa Mihail Rjabkom , majstorom Ruskog Sistema ... Prevod Miloš Malić, klub Hrast |
