|
..ako niste pročitali prvi deo ... Izgledao mi je dosta sumnjivo na svojim kratkim nogama i sa istaknutim stomakom. Pomislih: "Nije ni čudo što mi je sve bilo čudno." Ipak, ono što je usledilo bilo je pravo čudo... Ryabko je pozvao jednog od učenika i predstavio mi ga kao Sergeja. Ispred mene je stajao čovek svojih četrdesetih godina, sa brkovima. Sa stomakom i ne baš atletskom građom, stvarno je izgledao kao tipičan Kozak. Kasnije sam otkrio da mu je baš to nadimak, zvali su ga Kozak. Mihail Rjapko je zatražio od mene da udarim Sergeja. "Šta misliš pod time da ga udarim?" pitao sam, razmišljajući o tome kako i nije baš prijatno udariti nekoga ko ne pruža otpor. "Što jače ga udariš, to bolje" odgovorio je trener. "A šta ako preteram? Udaram ozbiljno jako." upozorio sam ga. "Samo ispali sve što imaš, ništa se ne plaši!" smeškao se on. Sergej, čovek koga je trebalo da udarim, takođe se smešio. Za to vreme okupilo se još ljudi. Očigledno, očekivali su nešto neobično od svog instruktora. Konačno sam se pribrao i udario - svom snagom koju sam mogao da prikupim. Ipak, moja pesnica je uletala u stomak kao u nekakvu glinu, a on je stajao smejući se. Zbunjen, stajao sam čekajući objašnjenje. U međuvremenu, trener je pitao drugog gosta - teškog boksera - da uradi isto što i ja, da pukne Sergeja. Bokser je udarao Sergeja u stomak duže i jače nego ja, ipak je bio profesionalac. Efekat je bio isti kao i posle mog pokušaja: Sergej je stajao kao stena, sa prijateljskim izrazom na licu. Bokser se, poput mene, izmakao zbunjen. 
Tada je trener Mihail Rjabko rekao: "Sada gledajte kako treba udarati". Udarcem nadlanicom brzim kao munja u solarni pleksus, poslao je Sergeja na pod. Nije mogao sam da se podigne. Trener je morao da ga šutne u pete.
Posle toga promenio je trik. Sada, posle udarca, koji je bio više kao šamar, Sergej je stajao kao paralizovan, a njegovi mišići su izgledali kruti na dodir. Da bi izveo Kozaka iz ovog stanja, Mihail Rjabko ga je lupio u zadnji deo vrata (za-vrat). Ubrzo mišićni tonus mu se vratio u normalu. Pitao sam Sergeja: "Kako si se osećao posle udarca?" "Osećaj je bio kao da mi se krv iz organizma prvo povukla, a onda jurnula nazad u moćan udar. Taj da tako kažem 'talas' je ono što me je bacilo na pod" odgovorio je. "A kad si bio paralizovan, da li je to bila hipnoza?" upitao sam. "Ne" rekao je, "Bio sam kompletno svestan sve vreme. Nisam mogao da pokrenem mišiće, bili su potpuno rigidni." "Da li te je bolelo? I na kraju, da li je to opasno za zdravlje?" "Ne" odgovorio je Sergej, "iako je osećaj bio daleko od prijatnog, ne bih ga opisao kao bol. Upravo sada, osećam se odlično, kao posle dobre saune. U međuvremenu je trener, kao završnu stvar, pokazao vrlo upečatljiv trik: kliknuo je prstima ispred Sergejevog nosa a zatim imitirao brz udarac, oboje bez dodira Sergejeve glave - ali sve jedno, ovaj se strovalio na patos momentalno. Posle ove demonstracije, začuo se aplauz. Bio sam totalno zatečen onim što sam video i potpuno iskreno sam priznao treneru da sam zbunjen i da mi je potrebno objašnjenje. "Borilačka veština Drevne Rusije," rekao je Mihail Rjabko "je jedini stil borenja baziran na Pravoslavnoj veri". Činjenica je da su retki dani ruske istorije koji su prošli bez rata - previše ih je napadalo na našu zemlju. Neophodnost konstantne odbrane od neprijateljskih napada, dovela je do rađanja ratnika koji su stvorili svoju borilačku veštinu. Njene tajne, prenosili su sa kolena na koleno. Možemo recimo čitati epske priče. Na primer, ep o bogatiry heroju Iliji Muromecu, koji je kanonizovan u sveca. Šteta je što su ljudi najčešće zanemaruju epske priče kao da su bajke. Ipak, ako ih bolje poslušamo, postaju neprocenjiv izvor informacija. 
Ili uzmimo za primer čuvenu bitku na polju Kulikovo, iz vremena Tatarske represije, na kojoj se monah Peresvet pobio sa tatarinom Čelubejem. I dan danas Kinezi dolaze u crkvu Svete Trojice Sveti Sergius Lavra, i pitaju monahe da im kažu tajnu peresveta. Pitaju kako je uspeo da pobedi tatarina Čelubeja, koji je bio jedan od takozvanih "iniciranih". Pre bitke na Kulikovu, nikada nije ni ogreban u borbi i smatran je neranjivim. Ipak, monah Peresvet ga je ubio jednim udarcem. Skoro potpuno zaboravljena veština Drevne Rusije me je toliko zainteresovala, da sam rešio da rekonstruišem i sistematizujem deo zaboravljenog zaveštanja." "Pa dobro, šta je tajna Svetog ratnika Ilije Muromeca i monaha Peresveta?" upitao sam. "Tajna je u tihovanju (hesychasm)," odgovorio je Mihail Rjabko. Da objasnim za one koji to ne znaju: Hesychasm je Grčka reč koja znači mir, smirenost, tišinu, izdvojenost. To je Učenje koje je usmereno pripremi za primanje Svetog Duha. Najviši cilj ovog učenja je transformacija čoveka u sliku vaskrslog Isusa Hrista. "Sistem drevnih ruskih borilačkih veština je baziran na uniji disanja i molitve srca," rekao je Mihail Rjabko. "to je nauka svih nauka u Pravoslavlju, tradicija preneta na Pravoslavnu Rusiju od straneSvetih Otaca istočne crkve. Pre nego što počnete da učite sistem starih ruskih borilačkih veština, potrebno je da pročistite svoje srce kroz pokajanje i da potisnete svoj ponos. Tada, kroz molitvu, Sveti Duh ulazi u čoveka i Pomaže. Mogu biti dva izvora nadljudske snage - ili od Boga, ili od demona. Tajna pravoslavnih ratnika, kao što su bili Sveti Ilija Muromec i monah Peresve, leži u moći Svetog Duha, koji je delao u njima (kroz njih)." Kao odgovor na moj zahtev da mi ispriča više o sebi, Mihail Rjabko je duboko izdahnuo i rekao: "Nema ničeg dobrog što bih vam mogao reći o sebi." Više je voleo da priča o svojim učenicima. Ipak, ne zove ih "učenici". "Oni su moji studenti" rekao je, "zato što ja nisam učitelj. Postoji samo jedan učitelj svih nas - Gospod Bog". Saznao sam više o Rjabku od njegovih studenata. Rekli su da je bio oficir u ratu u Čečeniji. Među borcima i oficirima bio je poznat po tome što je fer, neiskvaren i dalekovid. Vojnici su imali puno poverenje u njega. Generali su tražili njegov savet pre pokretanja velikih operacija. Među vojnicima kruže legende kako je Rjabko sam i nenaoružan zarobljavao bandite, i kako se namerno nikad nije saginjao pod snažnom neprijateljskom vatrom. Jednom prilikom, bio je poslat da se priključi specijalnoj jedinici koja je prelazila preko planine pune dobro naoružanog neprijatelja. Komandant grupe koji ga je poznavao, rekao je: "Ti ćeš ići prvi." Ostali borci su ga zbunjeno pogledali, a on je jednostavno rekao: "Videćete zašto. Samo radite sve što on kaže." I Rjabko je vodio jedinicu kroz planinski lavirint, pored minskih polja i pored snajpera, ležeći u jarcima - sve bez ispaljenog metka. Dospeli su na odredište bez gubitaka, niko nije bio čak ni ranjen. Danas je Pukovnik Mihail Rjabko u penziji, savetnik ministra pravosuđa Rusije. Škola Drevnih Ruskih borilačkih veština koju je osnovao, radi pod patronatom ministarstva pravde. Mihail Rjabko pokušava da ne koristisvoje borilačko znanje u svakodnevnom životu, izuzimajući kritične situacije. Jednom, kasno noću, vozio je ženu i decu kući iz drugog grada. Naoružani ljudi su ih zaustavili i tražili da izađe iz vozila. Izašao je. Kada se vraćao u auto, pet razbojnika je ležalo licem nadole na betonu... Od tada se zakleo da nikada ne bude agresivan u kritičnim situacijama, i uvek pokušava da iz izbegne šalom uz pomoć koje opušta tenziju. Na primer, ne tako davno svratio je u kafe da nešto pojede. Nepoznat čovek mu je prišao i rekao: "Ej ti, ne svidja mi se tvoja faca." "Pa, ne sviđa se ni meni" odgovorio je Mihail. Nasmejao se tom čoveku tako dobroćudno da ovaj više nije imao šanse da nastavi svađu. U drugoj situaciji, agresivni mladići su ga muštrali. Rekao im je da svira saksofon, i da ako ga prebiju i slupaju mu lice i usne, neće više moći da izdržava porodicu sviranjem. "Stvarno?" momci su se zapitali. "OK prijatelju! Živi!" Mislili su da su ispali velikodušni, potpuno bez svesti sa kime su imali posla! Jedinstvena osobina borilacke vestine koju predaje Mihail Rjabko je transformacija zla u dobro. Najvažnija stvar u životu nije naučiti borenje, iako postoje situacije u kojima je borba neizbežna. Najvažnije je spasiti dušu. 29.06.2007
Andrei Polynski
Dopuna koju sam dobio od prijatelja:
"Одличан текст. Само, мислим да је ово објашњење тиховања непрецизно.
Прво, нема потребе за енглеским транскриптом (Hesychasm) када је у нашој теолошкој мисли прихваћен србски транскрипт Исихазам или Исихија, што и значи тиховање.
Тиховање је монашка (али не само монашка!) пракса медитације. Ова (једина) православна мистика се заснива на догађају Преображења Господа нашег Исуса Христа на Таворској гори. Тада се Господ приказао својим ученицима онаквим какав јесте. Божанску светлост којом је Господ сијао нису могли да поднесу и окренули су главе, сви осим Јована (који га се касније једини није одрекао)."
"Они који практикују тиховање желе као и Јован да угледају Бога. Под овим "угледају" се мисли на созерцање тј гледање унутарњим оком. Али будући да је Бога немогуће видети/спознати директно (апостоли су Га видели у телу), исихаста Га може видети само у огледалу, а огледало је његова сопствена душа. Управо се у томе састоји пракса тиховања - очистити и угледати сопствену душу, дакле спознати себе онаквим какви заиста јесмо. Таква спознаја води до тога да човек више није условљен догађајима, већ је он тај који условљава догађаје.
Сама пракса исихије се заснива на Исусовој молитви ("Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога") и на технимама дисања, уз, наравно, литургијски и светотајински живот. Врхунац медитације је онај који се обавља у осами и тишини (тиховању).
На интернету се могу наћи чак детаљни описи ове праксе, али се строго препоручује се да се ова медитација спроводи само уз духовно вођство старијег и искуснијег тиховатеља." |
