Gruntovski: Psihologija Borbe

Za početak, izvešćemo trostepenu analizu borbe:

1. Razgovorna faza – izjašnjavanje motiva agresije, ako i neophodnosti i oblika njenog ispoljavanja. Premda još uvek nema nikakvih dejstava, upravo se u ovoj fazi rešava u 90, ako ne i u svih 100% ishod borbe (razovorni stav).
2. Aktivna faza – moguća je samo uz ispoljavanje lične inicijative: prva kombinacija (0,2-1 sekunda) traje do reakcije protivnika (moguća je predodređenost distance).
3. Borba, kao takva – razmena udaraca, upućivanje i izbegavanje, zamasi, slučajni padovi itd. (svako delovanje u okviru nekog stila, ili bez njega, sposobnost kontrole distance).

Kod profesionalaca se treća faza ne razlikuje od druge. Kod majstora sve se rešava još u prvoj. Ovde se valja setiti Suvorova.
Istočne škole borenja su odvajkada razrađivale psihološke modele za drugu i treću fazu, u potpunosti prpuštajući rešavanje pitanja prve faze religioznom sklopu borca. Što se tiče savremene sovjetske psohologije, nju je više interesovala prva faza – stadijum konflikta (ne želeći da se upče i ostale dve). Tezhnika se i kod jednih i dugih razmatra tek u trećoj fazi, što isključuje iz upotrebe tri četvrtine udaraca i kombinacija.

Kao najozbiljnija ističe se koncepcija V. Levija. Model je jednostavan: „agresor“ uvodi protivnika u ulogu „žrtve“ i, ukoliko mu ovaj to dozvoli, nekažnjeno ga ponižava, iz čeka i dobija zadovoljstvo. U suprotnom slučaju, „agresor“ se bori sa svojim strahom i ukoliko pobedi, poput kockara koji blefira, dobija još veće zadovoljstvo. Zaključak je prost: treba zameniti uloge sa „agresorom“, preuzeti inicijativu. Pa ipak, stvar nije u tome da se pruzme inicijativa, već u tome da se pokažemo moralno u pravu. Osim toga, prve faze, kao uostalom i druge, može i da ne bude. I najzad, moguće je jednostavno umešati se u tuđu situaciji, i osnove za razmenu uloga neće ni biti.

No, što je najvažnije, ostajući pri principu nenasilja, mi ne možemo prihvatiti ateističku poziciju V. Levija. Njegov metod (uz sve uvažavanje autoru) može se nazvati u potpunosti sovjetskim: klin se klinom izbija, strah – strahom itd. U principu, on nije daleko otišao u odnosu na naše bezimene vojne psihologe koji predlažu borbu sa strahom političkim metodima „gajenja mržnje prema klasnom neprijatelju“.

Stvar je u tome da osim uloga agresora i žrtve postoji još i uloga svedoka. U toj ulozi mi provodimo skoro ceo svoj život, bivajući svedoci nasilja, kako na ličnom tako i na držav-nom nivou, a osim toga i svedoci unutrašnjeg nasilja, jer gotovo svakodnevno prelazimo preko svojih moralnih principa nemo se saglašavajući sa spoljašnjim nasiljem. Toliko smo se navikli na tu ulogu, da je i ne primećujemo.
Uloga žrtve nije tako strašna - ona nema šta da izgubi. Na kraju krajeva, ona može da se žmureći baci u borbu, kao Grušnicki kod Ljermontova. Strašno je svedoku. Strah da bi se od „svedoka“ moglo postati „optuženim“, ili čak „dželatom“ (a šta je gore?) ubija mnoge dobre namere. To nije slabost, već jak fiziološki mehanizam, koji se masovno javlja u vreme ratova, u logorima, ili na primer na skupovima i sl. – svuda, gde iz ličnosti deluje „društvena životinja“. Suština je u tome da, sve dok se odnosi grade na netradicionalnoj etici, pojedinac prosto nema odakle da crpi snagu za izizanje na duhovni nivo odnosa. Pa čak i lična vera čini čoveka žrtvom, ukoliko je Vera isključena iz društvenih odnosa, jer odakle onda uzeti svoji ličnu slo-bo-du, ako Bog to svojstvo daje celom etnosu. Čovek hteo-ne hteo poprima neke stereotipe ponašanja, jer drugih nema. Njemu je lakše da se ne otima iz svog poniženja (ni zamena uloga ne pomaže), jer „agresor“ ide po utabanom putu... Stereotipi su već usvojeni, i njihovo ostvarivanje ne traži truda. „Jedinica-glupost, jedinica-nula...“ – nema ništa lakše nego poplašiti sovjetskog građanina.

Ali najstrašnija je, naravno, uloga „dželata“: „ne sudite da vam ne bude suđeno“! Prelaz iz uloge „žrtve“ u ulogu „agresora“ može da spasi kožu, ali gubi dušu. Jedina prava uloga je – uloga neutralnog posmatrača, koji „presudu“ daje u ruke savesti, a ne emocija ili racionalnih zaključaka. To je „nedelovanje“, koje se ne sme mešati sa pasivnošću. – Čime se posmatrač razlikuje od svedoka? – Verom.
Sve ostale uloge su povezane u krug instinktivnih mehanizama: biološka agresivnost, dostignuvši vrhunac, prelazi u strah. Strah, iscrpivši energetske resurse čoveka prelazi u agresivnost. Stvara se krug: svedok – žrtva – agresor – svedok (pošto je dželat uvek i svedok svog despotizma) – žrtva - ...
Izlazak iz tog kruga moguć je samo naviše – u Veru, kroz Igru, tj. prelazak na viši moralni nivo.

U suprotnom – vrhunac panike i očajanja!

Kao što je već rečeno, unutrašnji mir uopšte ne govori i o spoljašnjem: u nekim slučajevima treba se praviti luckastim. To što je izlazak iz stresa napravljen u duhovnu sferu, a ne u emocionalnu, određuje različite psihološke tipove borbe. Uopšte, naša etika, i u dohrišćanskoj epohi, a naročito u pravoslavnoj, odbacuje životinjski put. No, u mnogim savremenim školama, kako istočnim tako i zapadnim (dovoljno je pogledati grimase Brusa Lija), stupanje na životinjski nivo se smatra idealom. Ali, taj put nije samo amoralan, već i nepraktičan: tu deluje zakon odražavanja - što je veća mržnja prema „žrtvi“, utoliko skorije će ona preću u strah pred njom.
Može li se psihologija borenja svoditi na manevre na telesnom nivou? Nije li bolje poraditi na svojoj duši? Dakle, psihologija borenja – to je pitanje vere. Ni manje, ni više od toga... U našoj tradicionalnoj kulturi (dok je postojala vera) to pitanje se uopšte nije ni postavljalo. Naravno, apstraktna vera se teško ostvaruje bez uvežbavanja adekvatnih situacija. One su i modelovane na tradicionalnom pesničenju. Obred, ako je to zaista bio obred, izgra-đivao je etiku na praktičan način. Njemu dugujemo mnogo od svega najboljeg što postoji u ruskom karakteru.

Za kraj rasprave, moramo reći ponešto i o „paranormalnim“ pojavama u borilačkim veštinama. Te pojave su opet rezultat vere, a ne fizičkog vežbanja. Koliko god vi trenirali, na primer aikido, nećete ponoviti „čuda“ koja je ostvarivao osnivač škole Morihej Uješiba. Ako pogledamo žitija naših svetaca, takvim čudima ni broja se ne zna, i slabašni starci su mo-litvom postizali ono što atletama ne polazi za rukom. Čudesna dela pravednika mogu se pripisati Božjem Proviđenju, a šamanstvo – delima tame. I to i ostalo, oduvek se nalazilo u sukobu, a u borilačkim veština – ponajviše. Naučno osvedočen materijal na tu temu može se pronaći i u etnografskoj literaturi, od početka prošlog veka, pa sve do danas.
Nesumnjivo, đavolsko iskušenje u oblasti borenja – vrlo je opasno iskušenje. Čuajte se od pripisivanja rezultata svojih treninga sopstvenim snagama! Još više se čuvajte primene raznoraznih energetskih „dejstava“. Zapamtite, ako se kod vas nešto pojavi i vi možete da ga primenite za ne-dobro, onda to „nešto“ – očigledno nije od Boga.