U ovom tekstu želim da se pozabavim činjenicom da u Sistemi (Ruska Borilačka Veština), ne učimo specifične tehnike. Ova činjenica ljude iz drugih borilačkih veština često buni, a neke i nervira. Na primer, pogledajte citat sa veoma popularnog i poštovanog foruma o borilačkim veštinama Bullshido, koji je napisala osoba koja je navodno trenirala tri godine u školi Vladimira Vasilijeva, u Torontu: "Nikada nismo naučili NIJEDNU tehniku. Ni jedan jedini put za tri godine mi nije instruisano kako da nešto radim kako treba, na primer neko davljenje ili obaranje. Tako sam se ušuškao u mentalitet grupnog razmišljanja većine sistemaša da sam ubedio sam sebe da mi tehnike nisu potrebne" .

Pre nego što nastavim, potrebno je nešto razjasniti da bi se izbegla zabuna. Treba da razlikujemo trening za učenje tehnika neke borilačke veštine, i trening koji služi razvijanju dobre tehnike kod vežbača. Prema principima Ruskog Sistema, "dobra tehnika" predstavlja integraciju disanja, strukture i pokreta tokom rada, i ovo je nešto na šta se konstantno skreće pažnja tokom naših treninga. Na drugu stranu, tehnike u borilačkim veštinama predstavljaju sekvence pokreta koje se izvode na "idealan" ili "pravilan" način, a da bi uvek dale predvidljive rezultate. Na primer, Ying Zhao Fan Zi Men sistem iz severne Kine (poznat kao Kung Fu Tigrova Kandža) ima 108 tehnika. Svaka od njih pokriva specifični problem u borbi (n.p. odbrana od prednjeg udarca nogom, napad za lomljenje protivnikog garda...), ima naziv koji može biti samo-objašnjavajući (kao "Korak-Udarac" ili "Korak-Hvat") ili stvarno kul i poetski (kao "Orao ponire sa neba na bespomoćnu ovcu"). Tehnike mogu biti skup instrukcija kako da se jednostavna stvar izvodi pravilno, kao prednji direkt u boksu. E sad, osnovno obećanje koje vežbaču pružaju ovakve veštine je da ako specifične tehnike ponavlja iznova i iznova, beskonačno, one postaju njegova "druga priroda" (što u stvari znači kondicionirani refleksi) i na taj način on ili ona će sve to moći da izvedu pod pritiskom. Naravno, prateći ovakvo rezonovanje, što više tehnika neko navežba, biće pripremljeniji da se suoči sa izazovima borbe. Postoji još jedan rezon, po kojem današnji ljudi, koji nemaju dovoljno vremena da posvete treningu, treba da treniraju samo tehnike koje se najčešće koriste (high percentage techniques), to jest pokrete koji daju odgovor na statistički najverovatnije situacije koje ih mogu zadesiti u borbi.

Pokušaj da se vrlo kompleksna aktivnost kao što je borenje, razbije na sastavne delove (komponente) i da se na njima radi odvojeno je logična stvar. Ovako ljudski mozak funkcioniše i kada se nosi sa životnim izazovima: klasifikuje sve što vidimo, radimo ili nam se događa a zatim pravi asocijacije sa rezultatima naših interakcija. Tada klasifikovanom materijalu zakači jednu od tri etikete: "radi", "ne radi" ili "baš me briga". Posle toga, mozak razvrstava slična iskustva po kategorijama, transformišući na ovaj način naše iskustvo iz nečeg specifičnog u nešto generičko. Na primer, kada jednom naučite da vežete pertle na cipelama, najverovatnije ćete vezivati sve cipele (plitke, duboke, čizme) na isti način. Isto je i sa vožnjom - kada znate kako da koristite volan, menjač, gas, kočnicu i kvačilo - znate da vozite skoro svaki automobil. Razlog zašto naš mozak pravi mentalne modele je jasan - to je ekonomičnije sa stanovišta procesiranja informacija. Čovek ne može ni da zamisli na šta bi ličio život kada bi iznova učili kako radi svaki drugačiji privezak za ključeve ili da otkrivamo kako radi četkica za zube svaki put kad vidimo novu.

Ipak, iako je naš mozak ekstremno kompleksan mehanizam, svet oko nas je još kompleksniji. I do god ljudski mozak koristi generalizaciju i kreira automatske odgovore na praktično sve sa čime se susreće na svetu, zašto ne koristiti isto to da se "organizuje" borenje? Zar nije efikasnije naučiti jednu reakciju na udarac levom i jednu reakciju na udarac desnom rukom, jednu za prednji nogom, jednu za double-leg obaranje, jednu za kragnu i tako dalje.. a zatim ih trenirati iznova i iznova dok ne postanu naša druga priroda? Pa.. i ne baš.

Ljudski mozak funkcioniše po jednoj osnovnoj pretpostavci: šta se desilo prošli put najverovatnije će se desiti ponovo, a ono što se nije desilo najverovatnije se neće ni desiti. I ta pretpostavka dobro funkcioniše u linearnim, logičkim sistemima koji uvek rade po principu zakona "uzrok-posledica". Ja lično vrlo sumnjam u to da je svet u kojem živimo takav sistem (zbog toga se nezgode i događaju), ali u ovom trenutu hajde da se fokusiramo na polje borenja. Prvo, pogledajte sledeći video MMA borbe između ruskog borca Alavutdina Gadžijeva i japanskog borca Hikaru Satoa iz marta 2008 . Ja sam obožavalac MMA od samog početka ovog sporta, i nikada nisam video ovakav nokaut. Za one koji ne poznaju oblast borbe u parteru (ground fighting), citiraću tekst iz Wikipedia o tome šta se smatra mount pozicijom: "Mount ili mounted pozicija je dominantna pozicija u greplingu gde jedan borac sedi na torzu drugog, licem u lice. Gornji borac je u prednosti iz više razloga. Može da zadaje jače udarce pesnicama i laktovima u glavu protivnika, dok se donji borac nalazi u skučenoj poziciji pritisnut odozgo. Ukratko u MMA svetu, kada se borac popne u mount poziciju, ne očekuje se da će biti nokautiran odozdo!!! Šta je borac gore mislio u momentu pre nego što mu je udarac Gadžijeva ugasio svetla? Verovatno to, da se takva stvar nije događala ranije, i neće se se dogoditi verovatno nikada...

Charles Perrow, sociolog poznat po proučavanju industrijskih nezgoda, napisao je: "Mi konstruišemo očekivani svet zato što ne možemo da se nosimo sa kompleksnošću ovog koji nas okružuje, zatim procesiramo informacije iz ovog sveta koji smo konstruisali (očekivanog), i pronalazimo razloge da isključimo informacije koje bi mu možda bile kontradiktorne". Klasične nauke su tipičan primer predviđanja ishoda, kada se sprovodi eksperiment da se potvrdi očekivana predpostavka. Tehnike borilačkih veština, dajući odgovore na određen broj pitanja, biraju da ignorišu neka druga. Kao takve, one su forma predviđanja, u svom cilju da kontrolišu budućnost. Pogrešno u ovom načinu razmišljanja je što postoje sistemi koji se NE ponašaju predvidljivo. Uzmimo klimu za primer: Možete opisati šta je munja koristeći osnovnu matematiku i fiziku, ali sa kojom tačnošću možete predvideti gde će da udari? Ista stvar je i u borenju: Relativno je jednostavno opisati (na kraju krajeva to su ipak šutevi, udarci, obaranja, hvatovi, bacanja), ali biti sposoban da se predvidi šta će tačno da se desi u borbi je... pa bolje je pitati Hikaru Satoa o ovome, ali mogu da se kladim da će pre odgovoriti da je borenje vrlo složen sistem (pogledajte http://en.wikipedia.org/wiki/Chaos_theory) nego linearan.

Ono što većina ljudi koji navežbavaju specifične tehnike previdi - ili odbija da razume - je da ne postoji "idealna tehnika". Svaki put kad bacite levi direkt ili prednji nogom, svaki put kad krenete za da obarate hvatom za obe noge ili preko kuka, pokret koji izvodite je drugačiji. Praktično je nemoguće da ljudsko telo izvede identičan pokret dva puta, a na to treba nadodati relativnu poziciju dva tela koja nikada neće biti ista dva puta, a gde je tu još i rad u pokretu. Razlika između svakog ponavljanja postoji i iako je mala, po postulatu teorije kompleksnosti "enormne posledice proističu iz događaja koji se čine trivijalnim". Ako ste ikada gledali početnike kako rade džudo, kada ne kapiraju kako su u prvom pokušaju tehnike bacili protivnika, ali ne i iz druge "dok su radili potpuno istu stvar", onda vam je jasno o čemu govorim.

Dobro, a šta mi onda radimo u Sistemi, u cilju pripreme za borbu kao kompleksan, haotični sitem. U stvari radimo nekoliko stvari. Prvo, ne treniramo tehnike i definitivno ih ne krstimo. Ne izvodimo udarac u telo, reverzni udarac, voćni udarac - već učimo kako da udarimo u skladu sa principom "iz bilo koje pozicije, bilo koji udarac". Lično, umesto pojma udarac, ja više volim da kažem učenicima da "primene (prenesu) silu pesnicom". Ne učimo kako da izvedemo veliko spoljno čišćenje ili obaranje hvatom za jednu nogu - mi učimo principe kako dvonogo biće (čovek) gubi ravnotežu i pada a zatim improvizujemo bacanja specifična za svaku relativnu poziciju između nas i našeg partnera. Ponekad, rezultat može biti veliko spoljno čišćenje ili obaranje za jednu nogu, ali to retko ko zna pošto nije baš to uradio namerno. Kada treniramo da se odbranimo od specifičnih napada, svesno se trudimo da svaki put odgovor bude drugačiji. Nikada ne "diplomiramo" posle studiranja jednog specifičnog predmeta, već se vraćamo da pretresemo gradivo ponovo i pogledamo ga iz druge perspektive (na primer, bazična vežba guranja, fundamentalna vežba da se nauči absorbovanje sile, radi se rukama i pesnicama kada je tema goloruko borenje, sa noževima kada se radi nož ili štapom kada se radi...) Ali najvažnije je da sve što radimo gledamo sa "početničkim umom", sve radimo kao da radimo prvi put, uvek radoznali i uvek istražujemo! zato što ponekad neko može da bude previše siguran u sebe, i to može da bude smrtonosno po njega. 

Sve najbolje

Spyro Katsigiannis
Systema Sweden - Göteborg