|
Šta je to umetničko ili veština u (martial arts) ili borilačkim veštinama 
Danas živimo u vremenu gde je skoro svaki aspekt naseg postojanja direkno ili indirektno uslovljen tehnologijom. Štavise tehnologija po mnogim misliocima diktira pravac razvoja civilizacije. Čovek sada prati diktat tehnologije a ne obratno. Takav sled dogadjaja neminovno dovodi do laganog stavljanja poklopca na ono što je "naj-ljudskije" a to je spontanost i kreativnost kao osobenosti začudjenosti. Ta "začudjenost" koja se gubi čak i kod dece je osnovni pokretač su-bivstvovanja čoveka i misterije postojanja koja se razotkriva kroz upitanost i čudjenje.
Ekstaza razotkrivanja se prevashodno oblikuje kroz "ono" sto zovemo umetnost. Sve ostalo je samo utalitarizacija i prilagodjavenje originalnog uvida potrebama. Da bi covek iznedrio umetničko delo on mora biti na-dah-nut. Tu vidimo da su reci duh i dah istog porekla (ili korena), sto nam nameće misao da čovek koji stvara mora biti nadahnut iliti duhovan. Ovo nas vodi ka prepoznjavanju nekog redosleda. Dah...uvid...materijalizcija ili oblikovanje "onog", "nečeg". To nešto što se razotkriva uvek ima i svoju sakrivenu stranu. Drugacije ne moze biti...bilo bi to ubistvo misterije postojanja. Ples izmedju skrivenog i razotkrivenog se iskazuje (i jedino je moguć u umetnosti). Umetničko delo je neiscrpno u svojim interpretacijama i nosi neiscrpne poruke i putokaze za svako novo pokolenje. Npr. stara iskrivljena felna ili stari trazistor mogu biti samo svedok nečeg proslog ali nemaju nikakvu svrhu danas (osim reciklaze), za razliku od Mikelandjelovog Davida, ili Sekspirovog Hamleta koji ne prestaju da obrazuju generacije u nastajanju. (Da ne pominjem Stari i Novi zavet, razne kompozitore itd.). Čitajuci ovo neko bi se upitao kakve ovo veze ima sa borilackim vestinama. Ako prihvatimo ono "veština" ili "umetnost" u borenju onda se moramo upitati ne gde nego kako je umetnost tu prisutna. Pokušaću da dam kratak (i direktan) odgovor na to pitanje. U ličnosti. Čovek nije dat nego je zadat. Dato je (ako smem grubo da se izrazim), zivotinjsko telo sa svim svojim potrebama, instiktima itd. Ono sto je zadato je čovek kao biće ljubavi. Neko ko je preobražen..ili jos bolje ko se preobražava... neko ko prevazilazi svoje beslovesne potrebe i preusmerava svu svoju energiju ka oplemenjivanju i "iscrtavanju", svoje ličnosti. (u mom zargonu kao pravoslavnog hrišćanina to bi nazvali "hristoličenje"). Kontekst vežbanja borilačkih veština stvara mogućnost za neku vrstu telesne ispovesti kroz rad u zajednici sa drugim participantima. Brze nego bilo gde možemo uvideti sijaset emocija koje prožimaju naše telo. Od besa do straha, tuge, radosti...  Kada pobeđujemo u sparingu mi se radujemo (dok je drugi mozda besan ili tuzan), nekada se uplašimo od snažnijeg...surovijeg. Nekada želimo da se osvetimo... svesno povredimo... a nekada se povučemo (pobegnemo iz cele priče). Nekada isplivaju stanja kojih nikada nismo bili svesni itd. Tu je i sva beslovesnost čitave price ali i materijal za rad... materijal za preobraženje. Kao sto su za slikara boje i platno a za vajara kamen, tako je za nas naše telo (kao osnova Ličnosti) materijal za rad. Da bi to bilo uopste moguće, moramo imati i pravi okvir za to, a to je drugačiji odnos od onog kompetetivnog. Ono sto konstituiše čoveka je odnos sa drugim. Bez drugog a samim tim bez zajednice mi ne postojimo kao ljudi. Sav nas identitet je rezultat odnosa sa drugim. Odnos sa drugim formira moj identitet....preko opštenja sa drugim ja se o-formljavam, oblikujem kao persona i kao Ličnost. U međusobnoj razmeni i sa brizi mi rastemo, obagaćujemo se, širimo se i kao individue i kao zajednica. U konstantnoj kompeticiji mi dobijamo iluziju snage... običnim jezikom.... mi od pobedjenog otimamao... dok i mi ne budemo oteti... nasa moć je temporalna i kratkoga veka kao i droga. Prolazimo kroz emotivni i fizicki pakao da to održimo...zatvaramo se u sopstvene tvrdjave sazdane od mišićnih oklopa i tu samujemo u duhovnom mraku. Nema svetlosti bez empatije i brige za drugoga. Samo otvorena vrata i prozori donose svež vazduh i svetlost u nečiji dom. U slucaju čoveka to je otvorenost ka drugom koji je moje drugo ja. Borenje je uvek borenje sa samim sobom. Neka vrsta prevazilazenja sopstvenih strahova i slabosti. Drugi je tu da nam pomogne a ne da nas porazi. Jedino sto treba da bude poraženo su nase slabosti i strahovi koji nas sputavaju da budemo neko novo telo... telo svetlosti i ljubavi. Umetničko u borenju je "umeće preobražaja" iz beslovesnog u slovesno kroz teror susreta, susreta sa samim sobom uz pomoc drugoga. Danas u svetu pragmatizma i merenja imamo slucaj da su borilačke veštine zastranile iz sveta realnosti tj. da izbegavaju taj susret. Pod izgovorom "tradicionalnog" one se sakrivaju pred izazovom realnog. Sa druge strane imamo cist pragmatizam koji se otudjuje od ljudskog i postaje sam sebi cilj gde ono ljudsko postaje žrtva (pretvaranje čoveka u mašinu). Susret čoveka sa realnim u sebi i van sebe i sve to u okviru zajednice koja stvara podršku za prevazilazenje slabosti i preobražaj u ono duhovno Hristoliko....je možda pravac ka kome se treba kretati...Najveći ratnik svih vremena je porazio i ponizio sebe a ne druge... zarad sviju nas. |
