Razvoj savremenih tehnologija komunikacije uneo je neke ranije nepostojeće ili u zanemarljivoj meri prisutne fenomene u borilačke veštine. Sa jedne strane, kao pozitivna pojava, došlo je do nekada neslućenih mogućnosti, pa i slobode, u razmeni informacija i iskustava vezanih za ovu tematiku, što je pak rezultiralo u nezapamćenoj brzini razvoja borilačkih metoda (iako bi nemali broj vežbača i trenera verovatno osporio kvalifikaciju tog razvoja kao napretka). Sa druge strane, dolazi i negativna pojava u smislu količine, takođe ranije nezabeležene, raznovrsnih rasprava, svađa i polemika, koje se upravo zahvaljujući prirodi medijuma i anonimnostu koju on nudi, rasplamsavaju bez izgleda da dovedu do iole konkretnog rešenja, a često i bez namere da do toga dođe.
Uzrok ovom potonjem fenomenu obično leži u praktičnoj zaleđini učesnika rasprave u borilačkim veštinama (dakle šta su, a još važnije, od koga su to učili). Ovo se, pak, ispoljava u dve, međusobno povezane, smetnje u komunikaciji – percepcija fenomena o kome se raspravlja i terminologija koja se u raspravi koristi.
Cilj je ovog teksta da se pozabavi terminologijom, kako bi možda doprineo da se neki od nesporazuma izbegnu, a percepcija dobije zajedničku parspektivu, što bi možda moglo doprineti da se izbegne suštinski neosnovano poređenje nekih segmenata borilačkih veština.
Mislim da su osnovni pojmovi među kojima treba napraviti distinkciju oni navedeni u naslovu, tj. sistemi, stilovi i škole u borilačkim veštinama (naravno, nameće se i pitanje razlika između borilačke veštine, sporta, samoodbrane... ali o tome drugom prilikom). Kriterijum koje uzimam za definisanje ovih pojmova je pristup rešavanju problema koji se nameće, a to je u ovom slučaju borba između dva ili više učesnika. U ovom smislu, sama pojava te vrste razmene energije među učesnicima mogla bi se donekle uporediti sa jezičkom komunikacijom, koje je takođe vid interakcije među ljudima.
Polazeći od šireg termina, počećemo sa sistemima u borenju. Da bi se jedan pristup ovom problemu mogao nazvati sistemom, on bi trebalo da nudi odgovarajuća rešenja, dakle - sistematična. To pre svega znači svesnost o nekim zakonitostima u datoj aktivnosti (borenju), te stoga i naglasak na poštovanju tih zakonitosti i prilagođavanje njima u obuci. U tom kontekstu, pristup borbi je takav da su na prvom mestu zakoni, slede ih principi kao moguće ilustracije tih zakona, i najzad tehnike kao alat za realizaciju principa. Uzećemo kao primer borilačkog sistema brazilsku džiu džicu. Ideja vodilja ovog sistema je borenje iz dominantne pozicije, tako da je i sistem borenja izgrađen na zakonu da dominantna pozicija u borbi daje prednost onome ko se u njoj nalazi. Naravno, cilj je treninga da vežbaču omogući najvišu dostupnu kontrolu nad neizbežnom haotičnom pojavnošću borenja (tj. da ga sagledava kao «uređeni haos»). Iz te perspektive, uočavaju se i definišu ostali principi borilačkog sistema, kao i strateški pristup borbi. Dakle, na primeru BJJ: kretanje → skraćenje distance → klinč → obaranje → zauzimanje i kontrola dominantne pozicije → završnica.
Razlike među sistemima se pojavljuju kao posledica različitog gledanja na hijerarhiju samih zakonitosti borenja, tj. na njihovu prioritizaciju. I za takvo uređenje postoji niz razloga (geografskih, društvenih, kulturnih...) te ih sada nećemo detaljnije doticati, ali ćemo pomenuti neke od primera za takvu hijerarhiju. U boksu vodeći princip je kvantitet predate sile pa je metod sistema sledeći: kretanje → održavanje distance → predavanje sile kroz udarac (češće i jače zadavati nego primati). U karateu temeljna zakonitost je eksploatacija slabih mesta ljudskog tela adekvatnom silom, ergo čvrst stav → blok sa otvaranjem slabog mesta protivnika → udarac u to mesto. U mačevanju (i drugim borilačkim metodima sa sekuće-bodućim oružjem) postoji svest o tome da snagu nadoknađuje sama priroda oružja, pa brzina i tajming tehnike izbijaju u prvi plan, dakle kretanje → kontrola distance → netelegrafski napad. Vodeći zakon aikidoa je maksimalna ušteda energije, što je dovelo do strategije kretanje → uklanjanje sa linije napada → manipulacija energijom protivnika. Kao što vidimo, različiti prioriteti vode različitim pristupima u borenju. Naravno, to ne znači da su neki zakoni i principi prisutni samo u jednoj veštini i da ih nema u drugima, već samo to da imaju različitu «težinu». Najzad, paralela sa sistemima borenja mogli bi biti pojedinačni jezici raznih društvenih zajednica (srpski, španski, kineski...).
U okviru pojedinih sistema, pojavljuju se različiti stilovi. Ono što njih čini jeste način sprovođenja pojedinih elemenata (principa) sistema. Na primeru BJJ to bi bile razlike u načinu kretanja i skraćivanja distance (ofanzivno iza napada/defanzivno iz protivnikovog napada...), dolazak u dominantu poziciju (bacanjem/obaranjem), kontrola pozicije (spor i «tesan» rad/brz i «labav» rad), završnica (gušenja/davljenja/poluge, fokus na radu sa kimonom ili bez njega...). Dakle, suština stilskih razlika u okviru sistema leži u interpretaciji prihvaćenih zakonitosti i principa, pa tako, pored gornjeg primera, imamo stilske razlike u boksu (eskivaža i zatrpavanje protivnika brzim lakšim udarcima/absorpcija i vraćanje teških udaraca; u mačevanju (pariranje i sečenje/eskivaža i bodenje, itd.
Ipak, kada govorimo o stilu, u pitanju mogu biti dve stvari, iako povezane. Pre svega, uobičajeno značenje ovog pojma odnosi se na konkretan pristup borenju u okviru nekog grupnog učenja, odnosno u smislu pojedinih stilova u recimo karateu. U ovom slučaju, lingvistička paralela bili bi dijalekti u okviru nekog jezika. Drugo značenje je vezano za lično otelovljenje nekog sistema u pojedinom praktičaru. Neki džudo borac može, na primer, izvoditi bacanje preko kuka tako što će izrazito naglašavati akciju ubacivanja kukova, dok drugi može akcentovati rad trupa i povlačenje rukama u istoj tehnici. U jezičkoj nauci, ta lična karakteristika se naziva idiolekt. Hronološki gledano, većina stilova (u prvom smislu, tj. kao neko tipično učenje u okviru sistema), zapravo je sledila kao formulacija prethodno ispoljenih ličnih interpretacija sistema od strane nekih istaknutih vežbača/majstora. Nažalost, problem nastaje kada lična sloboda jedne generacije postaje dogma sledećih generacija, pa učenici pokušavaju bezglavo da do detalja oponašaju majstora, bez obzira na lične razlike u fizičkim svojstvima, temperamentu itd. To je posebno karakteristično za vežbače u početnim stadijumima treninga, koji još uvek nisu razvili razumevanje principa i zakona, već svoju vrednosnu paradigmu zanivaju na kriterijumu tipa «čiji je tata jači, čija je mama lepša».
Najzad, dolazimo i do pojma škole, u okviru borilačkih veština. Semantičko polje ove reči je dosta široko, a konkretno značenje zavisi od kriterijuma upotrebljenog za definiciju. Nekada, škola prosto znači da postoje učenici s jedne i učitelj sa druge strane. U nekim slučajevima pak, termin škola označava ono što sam prethodno definisao kao stil, a naročito ako se ne odnosi na fizičku aktivnost (npr. filosofska škola, škola mišljenja).
Ipak, čini se da je ključni segment za definisanje škole sadržaj njenog programa, ili kako ga neki zovu – kurikulum. Tako uzete, škole borenja se bitno razlikuju po više osnova, ali pre svega po svojim (manje ili više eksplicitnim) ciljevima. U praksi to znači neke škole mogu biti fokusirane na očuvanje nekih tradicija u borenju (geografskih, društvenih, filosofskih...), neke druge na fizičko ili duhovno vaspitanje kroz prizmu borilačkih veština , treće pak na sportski izraz, dok četvrte možda na praktičnu primenu borilačkih veština u situaciji fizičkog konflikta. Po mom mišljenju, svaki od ovih ciljeva i motiva je potpuno validan i prihvatljiv, sve dok je deklarisan kao takav, tj. ako se jedan oblik rada ne prikriva nekompatibilnom pričom, obično u cilju komercijalnog preosperiteta trenera (drugim rečima, neki ljudi u svojim školama rade iste stvari i koriste iste metode treninga godinama, ali menjaju prateću priču prema trendovima koji dominiraju u pojedinim periodima).
Međutim, čak i u okviru svakog od navedenih tipova škola (a ima ih verovatno još), moguće su razlike u sadržaju programa i njegovoj realizaciji. Na primer, ako imamo dve karate škole, izrazito koncentrisane na tradicionalan rad, jedna će možda na treninzima imati veću sklonost ka vežbanju pojedinačnih osnovnih tehnika i nekih od njihovih kombinacija (sa ili bez partnera), dok bi druga težila ka naglašavanju formi/kata i njihovoj interpretaciji (bunkai). Ipak, razlike ove vrste su ponajviše izražene među «praktičnim» školama. Naime, neke od njih mogu imati obimniji ili sažetiji program, zavisno od prioriteta u obuci i tipa vežbača (civili (specijalizovano za žene ili opšti program), policija, vojska, službe obezbeđenja...), kao i izvore za sastavljanje programa.
U vezi sa poslednjom napomenom, mogle bi se, grubo rečeno, izdvojiti dve grupe škola – homogene i eklektične. Prve teže da obuhvate kompletan dijapazon borbenih rešenja za što je moguće širi spektar uočenih borbenih segmenata (rad bez oružja na daljoj i bliskoj distanci u stojećem položaju; parterni rad; rad protiv više napadača; rad protiv naoružanog napadača; rad sa oružjem...), a neki primeri ovakvih škola bili bi krav maga, ruski sistem, eskrima/arnis. Ono što takve škole karakteriše kao homogene jeste pristup oblikovanju programa, tj. činjenica da svi pokriveni segmenti obuke imaju u osnovi iste zakone i principe, ali primenjene sa različitim oruđem, kao i razvijen metod integracije tih segmenata u fluidan sistem kretanja i funkcionisanja. Neko će možda primetiti da se u ovom slučaju pojam škole u velikoj meri poklapa sa pojmom sistema u borilačkim veštinama. Štaviše, neki od savremenih sistema borenja u okviru MMA pristupa počeli su kao škole, ali su razvile doslednu metodologiju i pristup samoodbrani, koji nadilazi sportska MMA pravila. Dva najilustrativnija primera su svakako Straighht Blast Gym i Miletich Fighting System.
Eklektične škole karakteriše njihov pokušaj da najširi spektar borbenih zadaka, koji se pojavljuju u dinamici borbene interakcije, pokriju tako što će za svaki od tih segmenata usvojiti rešenja nekog od sistema poznatog po reprezentativnom pristupu tom problemu. Neki od primera ovih škola su prisutni i kod nas, npr. Eclectic Fighting System i Soko Combat System, premda bi bilo primerenije da se u nazvu koristi množina poslednje imenice u nazivu (dakle systems). Ovakav pristup u osnovi nije sporan, ali sa sobom nosi jedan inherentan problem, a od instruktorskog kadra zavisi da li će on, i u kojoj meri, biti rešen. Radi se upravo o metodu integracije tih rešenja u jedan dosledan metod treninga, kako bi se u primeni izbegli problemi tranzicije između pojedinih segmenata obuke . Ova boljka je naročito prisutna kada neka eklektična škola kombinuje metode borenja koji nisu u većoj meri kompatibilni, a obično kao posledica toga da je osoba koja formuliše program bila izložena upravo tim sistemima, ponekad iz jednostavnog razloga da drugih nije bilo dostupnih za izučavanje.
Konačno, umesto zaključka, želeo bih da naglasim kako po mom mišljanju svaki pristup borilačkim veštinama i motiv za njihovo vežbanja ima svoje punopravno mesto u savremenoj ponudi. Ipak, bilo bi dobro kada bi svaki vežbač znao tačno šta želi od svog treninga i zašto mu pristupa (iako to nije uvek moguće od starta, a ponekad se sklonosti i motivacija vežbača menjaju sa vremenom, stažom i iskustvom). Tada bi potencijalni praktičar znao kako da izabere pravi sistem, stil i školu, a izbegli bismo i silno traćenje energije i vremena na prepirke u kojima zapravo raspravljamo o različitim temama, premda toga nismo svesni...
