Verovatno se svako ko se na ovaj ili onaj način bavi borenjem i borilačkim veštinama, ili se makar zanima za njih, ako ništa drugo, onda u formi gledaoca bokserskih, K1 ili MMA mečeva, nekada zapitao da li postoji jedan tehnički ili taktički element u borbi koji odlučuje o njenom krajnjem ishodu. Naravno, ovde se ne govori o kojekakvim „tajnim tehnikama/metodima“, jer je odavno jasno svima koji se istinski ozbiljno posvećuju treningu da jedina tajna leži u tome kako pogoditi, ili još bolje – razviti, dobar program trenažnog procesa. Radi se o tome da li bi se mogao iz čitavog spektra faktora koji utiču na odvijanje i rezultat kompleksnog procesa borbe između dva (ili više) suparnika, takmičara, protivnika...

Naravno, baš kao i u bilo kojoj drugoj oblasti, mišljenja na ovu temu se razlikuju, počev od onih koji smatraju da nema takvog elementa, pa do razilaženja i rasprava među onima koji smatraju da postoji, ali ne mogu da se usaglase koji je to onda ključni aspekt. Na primer, nije mali broj takvih koji smatraju da dobra tehnička potkovanost donosi izrazitu prednost, što se vidi u slučajevima kada neki borci inferiornih fizičkih atributa (telesna masa, snaga, brzina...) odnesu pobedu nad onim „obdarenijim“ primercima. Sa druge strane, fanatični podržavatelji fizičke pripreme kao temelja uspeha, skreću pažnju na činjenicu da su gore pomenuti slučajevi ipak dovoljno retki da bi se ukazala potreba za težinskim kategorijama u borilačkim sportovima.

No, hajde onda da pokušamo odgovor na ovo pitanje da nađemo analizom empirijskih uvida u temu. Zamislite da gledate jedan meč u bilo kom kontaktnom borilačkom sportu. On naravno obično počinje opreznim ispitivanjem od strane obojice učesnika, sve dok u jednom trenutki neko od njih ne odluči da uđe u prvu odlučniju tehničku razmenu. Ako nije u pitanju borba protivnika izrazito različitog kvaliteta, obično se nekoliko trenutaka odvija manje ili više haotična razmena i zatim... da li ste obično u stanju da nakon toga kažete koji od boraca ima u tom trenutku inicijativu, prednost koja bi mu mogla omogućiti, ukoliko je iskoristi, da borbu privede kraju u svoju korist? Većina ljudi može da relativno uspešno ukaže na borca koji je u nekom trenutku u prednosti. Dobro, šta je onda to to što nam omogućzuje takvu procenu? 

POZICIONALNA DOMINACIJA! Bez obzira na to da li smo uvek svesni suptilnih detalja onoga što vidimo, svi nosimo na nekom primalnom nivou osećaj koji nam govori kada je neko u nadređenoj ili podređenoj poziciji, odnosno ko ima kontrolu, a ko je sa druge strane pod kontrolom. Bez sumnje, u nekim slučajevima je ovakav odnos očigledniji neko u nekim drugim, što i vodi do toga da bolje upućeni posmatrači mogu da daju prognoze koje na kraju iznenade one koji posmatraju situaciju kao laici. Primer očigledne pozicionalne dominacije bio bi recimo slučaj kada nakon prvobitnog ulaska i rušenja, neki borac u MMA meču zauzme gornju mount poziciju, odakle može da bira svoj sledeći potez.

Ovaj položaj je do te mere dominantan da je duboko usađen u ljudsko biće, što se vrlo lepo vidi i prilikom najobičnijih dečačkih čarki u školskim dvorištima, kada se tuča obično i završava onog trenutka kada jedan od klinaca zauzme upravo tu poziciju. Dobra ilustracija manje očigledne dominantne pozicije, jeste slučaja kada bi nakon istog inicijalnog duela kao u prethodnom primeru, gornji borac biva uhvaćen u guard donjeg borca, čime upravo on, iako na leđima, kontroliše protivnika koji je u gornjoj poziciji.

Sigurno da je upravo u rvačko-hvatačkim načinima borbe ovaj pristup i najbolje uočljiv i najviše naglašen, ali to ne znači da ne igra ulogu i u drugim borilačkim vidovima, bilo da je u pitanju mačevanje, (kik)boks ili nešto drugo. Pošto prema stepenu slobode kretanja odnos između dva protivnika u borbi možemo najopštije podeliti na stojeću, klinč i parternu fazu, napravićemo kratku analizu dominantnih pozicija kontrole u svakoj od njih.

Ipak, pre nego što damo taj pregled, najpre ćemo malo razmotriti koji su to elementi koji nekome daju dominaciju u određenoj poziciji. Njena osnovna osobina jeste ta da je defanzivno jaka, i to ne toliko u smislu da borcu daje mogućnost uspešne upotrebe odbrambenih tehnika, već više tako da njegovom protivniku uopšte ne pruža priliku da uspešno napada. Drugim rečima, već je sama pozicija toliko dominantna da onaj koji ju je zauzeo nema zapravo ni neku naročitu potrebu da se brani. To ne znači naravno da može sasvim da se opusti, jer je nekada takvu poziciju teško zadržati protiv dobrih suparnika. Sa druge strane, ono što je verovatno najveća prednost dominantne kontrole jesu brojne ofanzivne mogućnosti, tj. prilike za plasman sopstvenih napadačkih tehnika.

Stojeća faza je karakteristična po tome što objici boraca daje najveće mogućnosti u smislu kretanja u prostoru, kao i veliki broj udaračkih tehnika, i to takvih da mogu generisati najveću silu u udarcu. U takvoj situaciji, ako krenemo od prve izložene prednosti dominantne pozicije, trebalo bi, dakle, pokušati da se postavimo u takav položaj prema protivniku koji mu ne dozvoljava da optimalno koristi sve tehnike koje su mu na raspolaganju. To znači konkretno da treba izbegavati potpuno frontalno suočavanje, jer tada protivnik moža da efikasno koristi obe ruke i noge, sa najvećim dijapazonom (re)akcija. Dakle, trebalo bi pokušati da se zauzme položaj pod nekim uglom u odnosu na pravac delovanja protivnika. Konkretno, to znači sa spoljne strane neke od njegovih ruku, i to prednje ruke, ukoliko je moguće. To je naročito povoljna pozicija ukoliko protivnici ne stoje u istomenom stavu/gardu, tj. ako jedan drži levu ruku napred, a drugi desnu. Ovim manevrom se maksimalno limitira efikasna upotreba zadnje ruke i noge protivnika, baš kao i njegove defanzivne opcije u slučaju našeg napada.

Faza klinča odlikuje se verovatno najvećim dijapazonom tehničkim mogućnosti i taktičkih pristupa koji su u opticaju. Konkretno, to znači da se u ovoj situaciji mogu koristiti udarci, i to pre svega tzv. oruđima kratkog dometa (kolena, laktovi), baš kao i razne rvačke tehnike čiji je cilj bilo da borbu prevedu u parternu fazu, zadrže je u klinču ili možda vrate u stojeću razmenu. Upravo stoga, ova faza predstavlja najveće „nadmudrivanje“ između dva protivnika, te je i pojam dominantne kontrole relativniji, zavisno od taktičke zamisli. Ipak, neke karakteristične pozicije se mogu izdvojiti kao takve. Kao prvu, mogli bismo naglasiti poziciji klinča tipičnu za tajlandski boks/muay thai, i ona daje mogućnost češćeg i ozbiljnijeg plasiranja udaraca kolenom i laktom, kao i solidnu kontrolu protivnikove ravnoteže i kretanja. Šake su visoko na potiljku suparnika, laktovi guraju na njegove grudi ili ključne kosti, usko postavljeni da mo donekle otežaju disanje. Sve zajedno, to narušava biomehanički optimalan položaj tela, tj. izvođenje snažnih udaraca.

Iz rvačke perspektive, poželjno je da smo protivnika uhvatili tako da su nam obe ruke plasirane ispod njegovih i čvrsto ga privlačimo na sebe, dok je jedna naša noga postavljena između njegovih. Na taj načim uspostavljamo maksimalnu kontrolu nad njegovim telom ako želimo da izvedemo neku od tehnika rušenja ili bacanja.

Parterna faza je u osnovi takva da veštom borcu pruža mogućnost izuzetne dominacije, ukoliko zauzme odgovarajuću poziciju. To je posledica činjenice da u ovoj fazi borenja sila gravitacije može vrlo efikasno da se koristi u nečiju korist, a i mobilnost tela je smanjena usled toga da nam tlo konstantno onemogućuje mobilnost na tu stranu. Neke od karakterističnih dominantnih pozicija kontrole u ovoj fazi pomenute su na početku, a ovde bismo izdvojili još i poziciju kontrole sa strane, popularnu kod nas pod imenom „sto kila“, kao i tzv. back mount, koji je verovatno najplastičniji primer maksimalne prednosti takmičara koji je uspeo da zauzme tu poziciju na protivniku.