U nekom trenutku, jedna od sukobljenih strana iznosi ono što ja zovem „romantična predstava“ nasledne linije u borilačkim veštinama:

Takođe i ovo:

 

A kasnije, iznosi i sledeće:
„Ne radi se o tome da ne mogu da branim svoju tačku gledišta, već me to prosto ne interesuje. Zaista ne želim prekršim svoje zakletve“.

Nema ničega, apsolutno ničega u pedigreu što bi garantovalo autentičnost, validnost, a naročito superiornost u borilačkim veštinama. To bilo isto kao reći da pozicija predsednika SAD garantuje kvalitetno vođstvo. Borilačke veštine se sastoje od isuviše varijabli za svakog pojedinca, da bismo dozvolili komadu papira da određuje šta je istinska vrednost a šta ne. Ali ono što papir svakako postiže, u skoro svakom slučaju koji sam video, jesta da širi bajku o tome da ste sada duhovno povezani sa samim osnivačem, i vaša je odgovornost da sistem održavate čistim.

To takođe prikazuje učitelja kao nekoga na samo jedan stepen ispod Boga, bez obzira da li je učenik toga svestan ili ne, a podržava i celi mit o „svetom čoveku“.

Dakle evo, crno na belo: ne postoji čist sistem. Barem ne po mom mišljenju.

Kada govorimo o borilačkim veštinama, ili BILO ČEMU što je čovek stvorio na ovoj planeti, morate upravo tu činjenici imati na umu: čovek ga je stvorio, te stoga ima sve ljudske slabosti i vrline, bez obzira koliki je „genije“ bio osnivač. Moj otac je veći deo života bio lopov, i premda sam ja išao posve drugačijim putem od njega, rekao mi je nešto dok sam bio dečak što mi je zauvek ostalo u pamćenju: „Bobi, ako ga je čovek napravio, ima načina da se zaobiđe“. Uvideo sam da je to primenjivo na skoro sve u mom životu.

Sve što postoji, tu je zato što je neko uvideo korisnost i čokolade i keksa, pa danas imamo Milku sa keksom. U tom pogledu, borilačke veštine nisu ništa drugačije. Neko je u Indoneziji primetio kako su dobri bočni uglovi i spojio ih je sa polugama na zgobovima i preciznim radom nogu. Sada imamo stil penčak silata koji se zove Syahbandar, koji je poštovan kao izuzetan, ČIST sistem. Ali to je spoj! Koja je onda ralika između toga i onoga što se danas radi na Zapadu? To što nismo Indonežani? To što veština nije izmišljena u Americi? To što nismo muslimanska (ili većinski muslimanska) zemlja?

Doce Pares¹   je nastao kao kombinacija raznih pristupa već pri svom osnivanju 1932., a do današnjeg dana čujem rasprave o tome štaje „čistije“ – San Miguel, Cacoy ili Diony² .

Ne kažem da nasumično kombinovanje bilo kakvih stvari čini sistem legitimnim, ali šta kade je u pitanju neko sa bar 20 godina treninga u različitim veštinama, ko ima prihvatljiv nivo veštine i razumevanje mehanike tela i fizičkih aplikacija? Da li bi se ono što takva osoba sačini smatralo validnim? Da li bi se iole moglo nazvati čistim? Ako je odgovor ne, jer je u pitanju nova veština, ili nedavno uobličena, da li bi je učenici pete generacije mogli zvati čistom? Zašto? Ili zašto da ne?

Pogledajmo to ovako: možete li zaista razlučiti sve postojeće mogućnosti i opcije iz jednog jedinog izvora? Možete li svoj život poveriti samo jednoj tački gledišta? Ništa ne može objasniti sve, ništa nije savršeno, i mnoge od današnjih borilačkih veština nisu u prednosti kada se suoče sa tradicionalizmom u savremenom svetu.

Koju god borilačku veštinu da trenirate, imaćete nekoliko smetnji:

 

Pogledajte u nekoliko azijskih kultura, i videćete na šta mislim. Zavisno od zemlje porekla, različiti metodi treninga su često neodvojivo vezani za stil:

Diktatorski metod vojnog drilovanja u japanskim i korejskim stilovima. (Ovo je poniklo iz života u militarističkom društvu. Koreja je veći deo svog borbenog nastupa usvojila iz Japana).

Metod „trpi bol dok ne uradiš kako treba“ kod Tajlanđana. (Zapravo, lično verujem da je ovakav metod posledica grubog, siromaštvom pogođenog društva, više nego pitanje „tradicije“).

Mistični i religijski bazirani metodi Filipina i Malezije-Indonezije. (Opet, ovo je pre socijalni nego tradicionalni uticaj. Indonezija je prevashodno muslimanska zemlja, a 90% njihovog obrazovanja je religijsko. U ovom primeru, imate slučaj zakona verovatnoće).

Tajni, zatvoreni metodi „doživotnog sledbenika“ u kineskim stilovima. (Moglo bi se pomisliti da su Kinezi užasno loši stolari, imajući u vidu koliko mitova o pojedinim stilovima počinje sa „naučio je sistem vireći kroz rupu na ogradi, vratima, zidu“ itd).

2. Stepen obrazovanja (borilačkog, filozofskog, naučnog) koje je osnivač imao.

Prost seoski farmer koji nikada nije video „drugu stranu medalje“ biće skloniji da odbaci sve što mu je strano, nasuprot nekome sa širim pogledima na svet. Ako znate samo za život u toplim, sunčanim predelima tropskih ostrva, kada prvi put osetite sneg u 52. godini života, verovatno ćete dobiti infarkt. U najmanju ruku, teško ćete poverovati u ono što vam čula govore da je stanje stvari. Mnoge borilačke veštine su upravo takve. To vodi stavovima tipa „ova tehnika je nepobediva“ ili „moj stil je najbolji na svetu“. Lako je biti velika riba u maloj bari. Kritički um će imati kapaciteta da brzo prepozna istinu i efikasnost, kao i da se prilagodi novim idejama brže nego neko sa limitiranim mentalnim kapacitetom i resursima.

Naravno, to nije obavezno slučaj. Imao sam neke briljantne instruktore, naročito na Filipinima i u Indoneziji, koji nisu bili pismeni, a podigli su me na više stepene razumevanja i uvida. Ipak, lakše je očuvati metod i preneti nameru kada imate jasno razumevanje veštine i možete ga preneti drugima na jedan inteligentan način. Takođe, možete bolje voditi svoje učenike kao pojedinačne vežbače.

3.    Religiozni uticaj na osnivaca, bilo koje vrste

Kada je karate prvi put stigao u Ameriku, mnogi od ranih američkih senseija postali su Budisti, jer su ih na taj način učili njihovi učitelji, i sami budisti. Amerikanci u to vreme jednostavno nisu razumeli kulturnu razliku koju čini religija u borilačkim veštinama. Danas vidimo da nam je zapravo potrebna moralna ideja vodilja, koje će pratiti fizički aspekt veštine koju vežbamo. Bilo koji religiozni uticaj će imati taj efekat, ili makar moralan pristup obuci borbenih veština, a naročito u sistemima zasnovanim na upotrebi oružja. U skorije vreme, mnogi Amerikanci su otkrili Islam kroz trening silata, još jedne veštine duboko prožete religijom i misticizmom. Mnogi od mojih učitelja u Indoneziji ne mogu da razdvoje religiju od borenja. Ovo je kombinacija tradicionalnog Islamskog učenja i seoskog sujeverja koje postoji u svim ruralnim kulturama (uključujući i one na Zapadu).

Lično, iz poštovanja sam naučio da gledam preko toga, umesto da pokušam da im objasnim da mi to ne nameću.

4. Bilo kakvo poznavanje drugih borilačkih stilova da je osnivač imao, kao i KONKRETNO BORBENO ISKUSTVO (unutar svoje nacije, kao i protiv drugih stilova ili nacionalnosti).

Ovo je verovatno najvažnija tačka, jer se direktno ogleda u svakom uvidu koji je osnivač imao. Na primer, ako kreator stila nikada ranije nije video stil koji vešto koristi nož, njegov pristup toj temi će biti minimalistički i nerealan (nešto sa čime se susrećem svaki put kada držim seminare za pripadnike drugih stilova). Verovatno će da „izmisli“ neke tehnike za nož iz svojih golorukih tehnika koje imaju sličnu primenu, ili će možda „pozajmiti“ neke iz bilo kog stila koji ih ima i koji može da nađe, čak i ako je tehnička osnova radikalno drugačija i ne slaže se sa svim ostalim što sam zna/podučava. Ekspanzija parternih sistema tokom 90-ih bila je u velikoj meri posledica prethodne nesvesnosti njihovog postojanja. Da je više stilova bilo izloženo različitim metodima treninga i tehnikama još 60-ih, danas bi stilovi borilačkih veština i stavovi prema samoodbrani bili RADIKALNO drugačiji.

Bilo je mnogo lakše biti instruktor borilačih veština tokom 70-ih i 80-ih. Postojala je mistika oko crnog pojasa, potekla iz kung fu filmova i karate dođoa koji su promovisali pristup tipa „majstor se ne dovodi u pitanje“. Prosto rečeno, instruktor je mogao da vodi školu bez apsolutno IMALO talenta za podučavanje borilačkih veština. Trening različitih stvari je bio praktično zabranjen, baš kao i to da se razvijate i postanete bolji od svog učitelja. U tom cilju, mnogi instruktori su nametali besmislene strukture svojim studentima i krili informaciju od vitalnog značaje za borilački razvoj njihovih studenata, kako bi zadovoljili svoj ego ili dugoročno zadržali svoj izvor prihoda.

Dve pojave ranih 90-ih su predstavljale kataklizmu i dovele do kraja takve prakse:
1.    Prvi UFC
2.    Internet

UFC je bio presudan u rušenju barijera mađu borilačkim stilovima, jer je od starta pokazao da „nijedan stil nema sve“. Zaista, takođe je pokazao da nekim stilovima fali poprilično štošta! Pored toga videlo se i kako malo „doškolovavanja“ daleko vodi, jer su šampione ranih turnira zbacili ne oni koji su trenirali u vladajućim stilovima, već jednostavno neke metode kako da im kontriraju.

Veština koja održava borbenu efikasnost kroz mnoge generacije nije „čista“, po mom mišljenju ona MORA da se meša sa drugim stvarima. „Mešanje“ nije loša stvar. SVAKA veština koja je preživela od 17. veka do danas morala bi da evoluira kako bi odgovorila na savremen pristup borenju. Ljudi ne napadaju i brane se na isti način kao što su radili u vreme stvaranja stila, a obično i to okruženje više ne postoji kao takvo, npr. džungle zapadne Jave iz 17. veka s jedne strane, i saverozapad Amerike u 21.

To nas vraća na prvobitnu primedbu: ako osnivač bilo kog stila nikada nije video borenje nožem, taj stil neće pružiti temeljnu obuku u tom segmentu. Ili, da uzmemo današnje okolnosti: ako niste nikada VIDELI brazilsku džiu džicu, bilo bi teško vežbati kontre na taj pristup, zar ne? Ljudi su danas izloženi i upoznati sa borilačkim veštinama uopšte više nego pre 20 godina. Mnogo smo sposobniji promišljanju bez predrasuda, iako to možda ne radimo u dovoljnoj meri, te smo u stanju da vidimo prednosti i mane BILO KOG sistema borenja.

Internet je predstavljao završni klin u mrtvačkom kovčegu, jer je informacija došla na dohvat ruke onima koji su voljni da malo istražuju po mreži. Odjednom svog instruktora više niste morali da uzimate zdravo za gotovo, ako su njegov stepen i priča delovali malo sumnjivo. Uglavnom se to može proveriti za jedno veče, i to bez napuštanja svoje kuće. Nešto kasnije, sve više ljudi je počelo da objavljuje svoje programe rada i tehnike, učenici raznih instruktora da upoređuju zabeleške, a onda su i celi stilovi postli dostupni na internet stranama, u pokušaju da nadmaše sve ostale. To je bio oproštajni poljubac za staromodne instruktore, jer je potencijalni učenik bio naoružan informacijama koje inače ne bi imao, kao i mnogo manje podložan mitu o „Senseiju“. Sada je reč instruktora postala tek jedan od sastojaka, dok je nekada bila cela stvar.

Što se tiče polaganja zakletvi...nema razloga za to. NIKAKVOG. Ja treniram borilačku veštinu. Ti si mi učitelj. Do izvesne mere, imaš kontrolu nadamnom u svojoj školi. U skladu sa tim, slušaću šta govoriš i pokušati da to primenim najbolje što mogu. Ali onog trenutka kada izađem kroz vrata škole, gde idem, šta mislim i kažem su MOJA POSLA, a ne tvoja. Mnogi zapadnjaci naprosto odbace svoj zdrav razum i usvajaju taj „romantični“ pogled na borilačke veštine; toliko smo zaljubljeni u mistiku samuraja, da načisto zaboravimo zdrav razum. Da li želiš taj stepen kontrole nad mojim životom? Da li iko zaslužuje tu vrstu spoljnog odlučivanja o tome kako će živeti svoj život? Onda hajde da vidimo neki dokaz tvog uključivanja i ulaganja u celu stvar, pored onog „udarac-blok-zakletva“. PLATI MOJU STANARINU! Telefonski račun bi mogao da dobije pomoć. Kupi mi novi auto. Zakleću ti se do Marsa i nazad, ako to uradiš. Ali ne, kult velikog učitelja borilačkih veština zahteva jednostrano posvećivanje, gde poštovanje ide u samo jednom smeru – prema učitelju.

Dozvolite mi da ovde citiram deo iz knjige „Secrets of the Samurai“, koju su napisali Oscar Ratti i Adele Westbrook:

„Učenik je bio podučavan da ide sedam stopa iza Senseija, kako mu ne bi nagazio senku. Učitelj je pokazivao put, i učenik je imao samo da ga prati. Stoga, učeniku nije bilo dozvoljeno da odstupi ni za korak od majstorovog učenja: bilo mu je dozvoljeno reprodukuje, ali zabranjeno da poboljšava. Prema tome, ne iznenađuje što je učitelj postajao sve škrtiji u svom podučavanju kako je učenik napredovao, ili što je pokušavao da veštinu učini svetom okružujući je raznim mitskim tradicijama. Ako bi se desilo da je učenik bio slobodnog i nezauzdanog uma, te pokušao da unese svoje metode u znanje koje mu je preneto, sa sigurnošću bi navukao kletvu od svog instruktora“.

Iako ovaj scenario oslikava uobičajeni ideal Japana feudalnog doba, prilična je verovatnoća da sretnemo većinu, ako ne i sve te karakteristike u i savremenom okruženju. Ironično je, ali racionalni odrasli ljudi koji bi prezreli taj pristup u bilo kom drugom segmentu (posao, porodica, crkva), prihvatiće ga pod maskom „kulturnog nasleđa“ u dođou. Kada se odreknete svoje kontrole nad stvarnošću i slobodnom voljom u korist nekog drugog, teško je ponovo steći neku poziciju u treningu. Upravo ste kontorlu nad sobom prepustili nekome koga u startu nije briga za vas. A izaći iz toga obično nije tako lako, kao upasti u to...

Raširen problem u borilačkim veštinama je to da gledište osnivača postaje dogma nakon nekiliko generacija. Fanatični sledbenici legendarnog svetog čoveka dobrovoljno upadaju, štaviše RADOSNO USKAČU, u ludost misticizma. Ubrzo, to rađa mit „naš stil ima sve“, koji je tako sveprisutan u današnje vreme, a kao i aroganciju koja sprečava dalji razvoji pravo sazrevanje. Takvim ljudima ne možete reći ništa što neće voditi u svađu i napade, zbog „uvrede“ koju su od vas pretrpeli. Oni usko gledaju niz liniju svoje specijalizacije i preziru svako odstupanje od onoga što im je blisko. Oni su izvor beskrajnog cepidlačenja, neprestanog zakeranja oko jednog zareza. 

Vraćam se na ideju „umetnika“, a ne „umetnosti“. Vešt vežbač obično može da učini sve (veštinu/sistem/stil) efikasnim u okviru izvesnih granica. Ako je naročito utreniran, verovatno može uspešno da ih primani i pod ekstremnim uslovima. To daje utisak da je veština dozvolila majstoru da se istakne, iako bi neko ko nema takvu koordinaciju i veštinu neslavno propao. Ali nikada nećete čuti „Veština je nekompletna“, već uvek „On nije dovoljno dobar u svojoj veštini“. Ja zaista mislim da je obrnuto, neki ljudi počnu trening u pogrešnoj stvari i stalno pokušavaju na silu da se uklope, bez obzira koliko to bilo neprijatno. Postoje borilčke veštine koje jednostavno nisu za svakoga, a pažljivo ispitivanje toga kako će trening uticati na vas i vaše telo za 20 godina mora se sprovesti pre nego što se naglavačke ubacite u trening. NO, moja poenta ovde je da VEŠT može postići da čak i najnenasilnija aktivnost (yoga?) izgleda kao najsmrtonosniji stil na svetu. Dobar pekar će svaki put napraviti ukusan kolač, bez obzira na vrstu brašna.

Ako pomenuti praktičar borilačkih veština može da prenese svoj stepen veštine i na druge kroz podučavanje, to je još ređa pojava utoliko vrednija pažnje, naročito ako to može da uradi sa ljudima koji nisu „savršeni“ učenici (tj. sitnima, slabijima, fizički hendikepiranima). To je obično znak da je učitelj sposoban da misli dalje od svog nosa i osmisli šta bi bio najbolji prostup za SVE njegove učenike, a ne samo za jednog ili dvojicu.

Pa ipak...to su i dalje ljudska bića sa ljudskim osećanjima. Oni ne znaju baš sve.

Na primer – Den Inosanto. Taj čovek ne samo da je video slona, već je i jahao prokletinju niz Brodvej, i zaboravio je više o borilačkim veštinama nego što ću ja IKADA naučiti (a ono što on ne zna može da stane u časicu za rakiju)... Ali ni on ne zna sve. On stalno šalje svoje učenike da treniraju i na drugim mestima, a ne samo kod njega. Kada se učenici vrate, kažu „Guro Den, ovaj lik ima neobičan pristup...“! I tu počinje rast znanja.

E sad, svakako ćete i vi sresti one koji mešaju razne veštine zarad sopstvenog ega, u pokušaju da postanu Grand Džigi-Bau svog ličnog sistema, ali s druge strane, mešanje onoga što ste naučili iz raznih sistema i od raznih instruktora na jedan osmišljen način, sa fokusom na borbenu realnost, i stizanje do novih zaključaka nisu loše stvari.

Sve ima borbenu efikasnost, u odgovarajućim uslovima. Ali sistem sa prilagodljivim pristupom promenljivim borbenim uslovima trebalo bi da uključuje i sposobnost za promene pravca u deliću sekunde i usred tehnike, kao i da ohrabruje vežbača da razmišlja inovativno. Takav sistem ne može da održava „čistotu“ i „borbenu efikasnost“ istovremeno. Hoću da kažem da postoji razlika između edukacije i indoktrinacije. Verovanje da je sistem čist, znači biti ubeđen da u tom stilu nema mesta za poboljšanja. Upravo to je momenat kada prestajete da se prilagožavate i počinjete da na silu naturate svoj trenutni model znanja bilo kojoj drugoj veštini sa kojom se srećete, a koja ima iza sebe fluidan, evoluirajući sistem. Ako veština nastavlja da se razvija, a vi stagnirate u svojoj edukaciji, postoji samo jedan ishod. Samo je pitanje vremena. 

Mnoge vežbači borilačkih veština su podjednako hendikepirani svojim stilom, koliko su i ojačani njime. I opet, to je posledica skučenih pogleda, rigidni stav poput „mi u _____ (dodati ime stila) to uvek radimo OVAKO“. Često sam viđao vežbače kako žrtvuju razumnu, logičnu i efikasnu tehniku, koncept ili teoriju, zarad onoga što im stil diktira. Razmislite o tome ovako: nikada nećete čuti neku vodu da govori „u mom stilu, tečemo oko LEVE strane stene“. Voda prosto naleti i prođe, ne brinući koji „stil“ proticanja koristi! No, što što se više uspinjete u rankiranju, kao da postajete u sve većoj meri sputani nekakvim rigidnim, besmislenim barijerama koje je „osnivač“ postavio, verovatno kao posledicu uslova života vremena u kojem je zapravo živeo. Ovakva mentalna krutost će odvesti stil u stagnaciju, tako postavši ništa drugo do raj za klonove, vežbače koji ni slučjno nisu u opasnosti da sazreju u veštini i eventualno misle svojom glavom. Učenici koji otkriju istinu su često „ispravljani“ kada predstave svoje uvide, i bivaju ekskomunicirani ako ne žele da se pokore. U više od 20 prilika sam čuo reči „sensei je uvek u pravu“, i svaki put se pokazalo da je to bila greška.

Kada smo kod stagnirajućih veština, neke veštine su kompletnije od drugih, dok su neke samo usko specijalizovane. To što pojedini stilovi nude jedinstven pristup borenju, ili specijalizovanu taktiku u predodređenim uslvima i scenariju (npr. brazilska džiu džica), ne znači da su sveobihvatni ili duboki samo zato što još uvek niko nije osmislio kontru na to. Nemojte praviti grešku i misliti da je odgovor na jedno pitanje ujedni i rešenje za sve probleme.

Ving Čun na primer. Tu rade jednu, i samo jednu stvar. Ipak, u okviru tog uskog obima veština, TU JEDNU STVAR RADE ODLIČNO. Dakle, ako bih mislio da mi treba razumevanje načina borbe izbliza sa minimalnim radom nogu i kretanjem tela, Ving Čun je stil kojem bih se obratio. Ili, uzmimo BJJ kao još jedan primer. Opet, jedan pristup, sa vrlo malo nebuloza. Ali oni ga sprovode u delo sa izuzetnom veštinom i sposobnostima. Lepo je govoriti „mi radimo kontre na njihov stil“ ili „mi treniramo da izbegnemo silazak u parter“, ali oni su MAJSTORI svog pristupa. Jeste li vi majstor kontre? A protiv dobrog pripadnika ____ (dodati ime stila)? Većina „stilski baziranih“ praktičara nije. Oni ne vide dalje od svojih uskih polja specijalizacije, bez obzira koliko bila kompletna. Ponavljam, neka veština, stil ili sistem je samo individualna interpretacija realnosti i istine u borenju. Kao što sam istakao ranije, individualna veština tog pojedinca će diktirati koliko će kompletna biti veština. Ali ako gledam na veštinu koju treniram kao samo jednu alatku u svojoj kutiji, mogu i na druge veštine gledati podjednako nedogmatično, a takođe ih trenirati bez predrasuda i stereotipa, bez smetnji.

Veštine koje pokušavaju da budu sveobuhvatne često upadaju u drugi ekstrem – toliko raštrkane i razbacane, da principi sa kojima su počeli postaju izgubljeni u džungli tipa „pa, uzeli smo malo iz tajlandskog boksa, malo iz ovog stila ovoga ili onoga...“. To nije ništa bolje od fanatičnog čistunca i otvara put borilačkim mušicama zunzarama koje dolete na seminar i žele da birkaju. To su neretko klonirani zombi-sledbenici Brusa slava-njegovom-imenu Lija, koji pojaju njegovu svetu mantru „usvoji korisno, odbaci beskorisno“.

Elem, nazad na prvobitnu poentu: svaki borilački sistem pod suncem kreirao je čovek, te zato i tvrdim da nema čistog sistema. Zato kažem da makar promislite o svemu. Apsolutno nisam mislio da treba sve majstorirati, to bi bila budalasta izjava. Ali oprobati se i svojeručno ispitati nešto, naučiće vas stvarima koje pretpostavke i suprotstvaljanje promeni nikada neće. Zbog toga kažem da treba da nađete nekog vraga koji vam je nepoznat, ako ništa drugo, da biste videli stvari i iz njegove perspektive, koju vaš učitelj nema. Sam taj uvid je neprocenjiv, a suprotstavljena tačka gledišta možda će vam dati naznaku o tome kako prilgoditi svoje tehnike kada se suočite sa nekim drugim stilom.

I kada smo već kod toga, možete trenirati drugi stil i samo sa ciljem da bolje razumete svoj. Ja čvrsto verujem da je teško, ako ne i nemoguće, da naučite sve o svojoj borilačkoj veštini tako što ćete trenirati samo nju. Ne možete naučiti drugi jezik ako ne naučite i nešto o drugoj kulturi. Ne može se učiti fizika bez upoznavanja matematike. Ovladavanje stvarima često podrazueva i znanja o drugim stvarima, a borilačke veštine se ne razlikuju u tom pogledu. Da biste istinski shvatili šta radite, radite nešto drugo. Ako istinski želite dobro zaokruženu edukaciju, vežbajte nekoliko različitih veština. Trenirajte ih sa istim entuzijazmom kao i svoju originalnu veštinu.

Bićete iznenađeni onim što otkrijete i o svojoj veštini i o sebi samima.

---

1) U pitanju je jedan od najpoznatijih sistema filipinskih borilačkih veština. – prim. Prev.
2) Neki od najpoznatijih predstavnika stila, sa svojim školama. – prim. Prev.