Prvi nesporazum koji se sreće među vežbačima različitih sistema, a često i glavni uzrok velikih i nepomirljivih rasprava jeste pitanje efikasnosti neke veštine, tj. sistema ili stila. Ovde se pod efikasnošću misli na neku manje ili više inherentnu mogućnost da praktičar tog sistema uspešno primeni stečene veštine u situaciji realne samoodbrane (mada je i sam pojam samoodbrane vrlo težak za definisanje). Pre nego što krenemo dalje, kada od nekog čujemo izjavu tipa „ova ili ona veštine (ni)je efikasna u samoodbrani“, treba najpre da se zapitamo da li ta osoba nešto „prodaje“ tom izjavom? Takođe, da li živi od toga što reklamira/prodaje? Ako je odgovor potvrdan, onda faktor subjektivnosti i pristrasnosti raste eksponencijalno1.
Naime, kada čujemo gornju izjavu, da bismo je razumeli moramo se oslanjati na sopstveno iskustvo, a budući da je sam iskaz asertivne prirode, onda težimo da u iskustvu tražimo potvrdu za takav stav, te smo i skloniji da se složimo (osim naravno, ako taj iskaz ne doživljavamo kao negativan o našoj sopstvenoj izabranoj veštini).
Kao što znamo, postoje konkretni primeri pojedinaca koji su se odbranili u realnim situacijama, oslanjajući se na svoj trening borilačih veština
2. Stoga, ako je implikacija navoda o neefikasnosti veština da se ona ne može uspešno koristiti za samoodbranu, onda je iza toga možda neki drugi cilj, ili je u pitanju ono što se u logici naziva greškom argumentum ad ignorantum, tj. tvrdnja iz neznanja.
No dobro... Koje su, dakle, razlike između borilačke veštine i samoodbrane? Kao prvo, (civilna) borilačka veština je sistem dugoročnog treninga koji obrađuje individualni fizički konflikt iz nekoliko perspektiva, uključujući fizičke, fiziološke i psihološke aspekte.
Po mom mišljnju,
samoodbrana je neki kratkoročni kurs, možda seminar, koji podučava jednostavne motoričke veštine, lake za učenje, i oblikovane tako da vežbaču daju izvesnu prednost u nesrećnoj situaciji potrebe da se odbrani od fizičkog nasrtaja. Samoodbrana vam daje neke jednostavne alate koji će vas odvesti kući u jednom komadu. Ipak, mana ovakvog pristupa je u tome da na nešto duže staze ima negativan uticaj na zdravlje. U suštini, samoodbrana vas uči kako da budete svrsishodni, ali ne i efikasni, tako da se godinama akumuliraju stresovi, te dolazi do „habanja“ tela
3. Samoodbrana se ne bavi rafinacijom pokreta, već samo trenutnim preživljavanjem, pa čak i po cenu povrede, jer ćete kasnije imati vremena da se lečite.
Sa druge strane,
borilačka veština je pristup koji ima vremena za trajan, postepeni pristup treningu. To znači da vežbač ima mogućnost da postane i svrsishodan i efikasan, tj. da razvije finiji skup tehničkih veština. Analogija između ova dva pristupa mogla bi biti kao između mopeda i automobila. Naime za moped (samoodbrana) nisu vam potrebni časovi u autoškoli niti polaganje testova dabiste se negde prevezli, ali takva vožnja na kiši, vetru, hladnoći, vrućini će na duge staze ostaviti traga na organizmu. Kao drugu opciju imamo automobil (borilačka veština) koji iziskuje vreme provedeno u auto-školi i mnogo veća ulaganja, ali pruža i mnogo ugodniji transport.
Kao drugu vrstu „razdora“ imamo sukob na liniji borilačke veštine i sportovi. Sportisti kritikuju one druge za nedostatak realizma jer nikada ne testiraju svoje veštine sa protivnikom koji ne sarađuje, dok „borci“ kritikuju sportiste za nedostatak realizma jer se bore po određenim pravilima, uvek jedan-na-jedan i uz prisustvo sudije koji može da zaustavi borbu. I dok oba argumenta imaju izvesnu vrednost, obe strane promašuju poenetu jer ne uviđaju ono što druga strana ima da doprinese boljem treningu.
U osnovi, trening većine borilačkih veština počiva na upražnjavanju manje ili više formalizovanih vežbi i drilova (poput
chi sao,
sambon ili
ippon kumite,
bunkai raznih vrsta itd.), što je dobro jer takav trenin vodi rafinaciji pokreta i tehnike kojima se važbač koristi u okviru sistema. Problem sa upražnjavanjem SAMO ovakvog treninga je u činjenici da se tada vrlo lako stiče pogrešna slika o tome za štaje pojedinačni vežbač zaista kadar da uradi, odnosno da izvede pod pritiskom. Ovako izgradjeno samopouzdanje ima tendenciju da vrlo brzo erodira u susretu sa protivnikom koji pruža otpor.
U slučaju sportova, esencija teninga leži u nekom obliku sparinga. Na taj način, praktičar dobija priliku da svoje veštine testira u susretu sa nekim ko daje sve od sebe kako bi ih osujetio. Sportski pristup takodje najčešće razvija i viši nivo fizičke kondicije, kao i mentalne čvrstine. Problem sa sportskim oblikom vežbanja jeste u tome da se često vrlo brzo udara u „plafon“. Drugim rečima, sportisti neretko dolaze u situaciju da ne razviju onakvu senzitivnost i finoću tehnike kakva je prisutna u veštini, jer se često fokusiraju na rad na samo malom broju tzv. visokoprocentualnih tehnika.
Ipak, nema razloga da se pristupi treningu borenja kroz kombinaciju oba ova modela, u cilju optimizacije rezultata, zavisno od toga šta se želi postići. Sažeto objašnjeno, to bi značilo korišćenje drilova i vežbi u cilju izgrađivanja tehnike, a zatim sparing kako bi se one testirale i da bi se uočili nedostaci koje potom treba ispravljati, opet kroz drilove i vežbe
4. Ovakav naizmeničan pristup obično stvara borce koji su istovremeno svrsishodni i efikasni.
Ako bi trebalo izdvojiti jedno svojstvo treninga borenja koje ga čini funkcionalnim, to bi bio princip „živog“ treninga. Ovaj princip se suštinski sastoji od tri elementa – kretanje, tajming (pravovremenost) i energija (otpor). Dakle, ako se protivnik ne kreće već samo reda radi odrađuje svoj deo vežbe, nećete razviti dobar osećaj za primenu tehnike u prostoru. Rad nogu, kretanje u parteru, guranje i povlačenje u klinču...sve je to kretanje. Tajming je sposobnost da svoju tehniku ili zamisao realizujete u pravom trenutku, tj. da tehniku primenite u realnom vremenu. Tajming je za dimenziju vremena ono što je kretanje za dimenziju prostora. Ako sve vežbe i drilove izvodite ritmično, predvidljivo i mehanički...ne razvijate sposobnost da delujete u skladu za zahtevime promenljivosti situacije, koji su krakteristični za svaku pravu borbu. Što se tiče energije, udarajte kao da želite da udarite, a ne kao da pomazite partnera. Ako ga hvatate, nemojte se zaustaviti na hvatu već vucite ili gurajte...ne ostavljate ruku da „visi“ u prostoru kako bi partner mogao da neometano izvede sa njom šta hoće. Ukoliko vam fali ijedan of ovih elemenata, nećete imati „živost“ u treningu, te stoga nećete ni razvijati funkcionalne veštine.
Sa tim u vidu, evo i nekoliko naznaka koje bi trebalo da vam pomognu u izboru škole borilačkih veština, ukoliko vam je cilj da razvijete funkcionalne sposobnosti:
- prvo, da li instuktor može i želi da demostrira materijal koji podučava na nekome ko pruža otpor? Ako ne ne može ili ne želi, otvara se prostor za sumnju u njihov kvalitet.
- da li instruktor govori kako ne želi da sparinguje jer su njegove/njene sposobnosti/veštine odveć opasne ili smrtonosne, pa ne žele da povrede sparing partnera? Budi te vrlo oprezni sa ovakvima! Moguće je da je instruktor samo isuviše lenj ili glup da bi osmislio način za bezbedan sparing, ili prosto laže o svojim sposobnostima.
- da li se u obradi samoodbrane obraća pažnja na teme poput opreznosti i opažajne budnosti? Na kraju krajeva, mentalni kapacitet bi trebalo da bude vaše najjače oružje, te treba naučiti kako da ga upotrebite.
Dakle, ako neko želi da savlada samo bazične veštine samoodbrane, onda je najsmislenije da izabere i završi neki adekvatan kurs, ali ne treba gajiti nakon toga nerealna verovanja niti očekivati čuda po pitanju toga šta možete postići sa tim sposobnostima.
Idealno, dobra škola borilačkih veština bi trebalo da pruži sve gore navedene elemente, iako će vam trebati više vremena i predanosti kako biste izgradili i „izbrusili“ svoje veštine. Nagrada za to će vam biti mnogo veće šanse da neki neželjeni sukob preživite, ili još bolje da ga izbegnete, nego što bi to bio slučaj nakon skraćenog kursa samoodbrane.
3) Lično sam upoznao nekoliko instruktora takvih metoda samoodbrane, koji odgovor traže u vežbanju nekih terapeutskim metoda gimnastike ili kroz taijiquan i qigong.
