|
BUI – MIT O ČOVEKU I NJEGOVOM NOŽU Svet je pun priča o mitskim junacima iz nekih eona izgubljenih vremena, koji su svojm snagom i veštinom rukovanja nekim za njih karakterističnim oružjem, od skandinavskog boga Tora sa čekićem, preko, kralja Artura i njegovog legendarnog mača, a na ovim prostorima kraljevića Marka sa nerazdvojnim buzdovanom. Ipak, jedna od poslednjih takvih legendarnih ličnosti dolazi iz SAD, ali jeu pitanju karakterističan slučaj gde je i oružje dobilo ime po čoveku koji ga je koristio i time proslavio, a ne po regiji iz koje potiče ili po konstruktoru. 
I mada su mnoge činjenice izgubljene u mitičnoj izmaglici koja okružuje i ovu legendu, sudeći po podacima kojima danas raspolažemo, moglo bi se reći da zasluge za postojanje bui noža pripadaju trima ličnostima: Džejmsu (Džimu) Buiju, koji ga je je upotrebno proslavio, njegovom starijem bratu Rezinu, gotovo sigurno dizajneru prototipa prvog noža, kao i Žejmsu Bleku (James Black), koji ga je izradio, uključujući u proces i nekoliko sopstvenih ideja. Blekov najveći (i najosporavaniji) doprinos zanatu pravljenja noževa je dvanaestostepeni proces tretmana čelika, čiju je tajnu toliko čuvao da ju je odneo sa sobom u grob. Rezin Bui je i sam bio zainteresovan za pravljenje noževa i sam je od turpije izradio nož, dugačak oko jedne stope, koji je spasio život njegovom bratu Džimu u danas legendarnom dvoboju koji se odigrao 17. septembra 1827. na lokaciji Vidalia Sandbar, kod grada Načez (Natchez) u državi Luizijani. Naime tog dana, u sukobu koji je uključivao nekoliko učesnika sa dveju sukobljenih strana, Džim Bui je, nakon što je već bio ranjen sa dva metka i mačem izvučenim iz štapa, potegao svoj nož kako bi se odbranio od jednog protivnika i ubio još jednog, mada je u raznim verzijama broj žrtava varirao penjući se i do šest. Bilo kako bilo, borbeni duh i otpornost koje je Bui tog dana pokazao doneli su mu status mitskog borca, koji se zatim preneo i na njegovo oružje sa kojim je stalno viđan.  Ipak, Rezin je bio taj koji je prilikom svog putovanja da poseti ofalmologa svratio u radnju Džejmsa Bleka i naručio od njega nož 30-ak centimetara dug, prema modelu od drveta koji je doneo sa sobom. Kada se vratio po svoj naručeni nož, Blek mu je predstavio dva modela, pri čemu je drugi nosio i neke inovacije u odnosu na prototip.
Oba modela su bili izrađeni sa jednostranom oštricom, za razliku od tada popularnog dizajna sličnog bodežu, imali su izražen kraj drške, i bili su dovoljno teški da raspolute ljudsku lobanju. No, Blekov komad je imao i „usečen“ vrh, polumesečastog oblika, koji je bio naoštren u dužini od dva inča, što je omogućavalo korisniku da nanosi rezove akcijom ručnog zgloba, bez potrebe da okreće sečivo prema protivniku. Takođe, ovaj model je krasio i mesingani branik drške, koji je nožu davao izgled zdepastog mača. Bui je ispitao oba noža i priznao Blekovom dizajnu superiornost. Nešto kasnije, i mlađi brat je posetio Bleka sa zahtevom da mu izradi isti takav nož, ali koristeći svoju tajnu proceduri obrade čelika, kako bi napravio najbolje borbeni nož tog vremena, te ga je poneo sa sobom na put uz reku Načez, što ga je odvelo u zasedu trojice plaćenika nekog od Buijevih mnogih političkih i poslovnih konkurenata. Prema priči, on je svoju novu akviziciju upotrebio kako bi eliminisao sva tri protivnika u mahnitoj borbi četiri oštrice, što je samo povećalo njegovu slavu izvanrednog borca, kao i oružja koje je koristio. Izmeđi 1830. i 1838, Džejms Blek je navodno izradio par stotina oružja po Bui dizajnu, ali njegova malobrojna ručna proizvodnja nije bila ni blizu da zadovolji potražnju za nožem „kao što je onaj Džima Buija“. Stoga, bila potrebna je ukupna proizvodnja 40-ak američkih i britanskih proizvođača koko bi se pokrili zahtevi tržišta, a engleska verzija iz Šefilda (Sheffield) važila je tada za najbolju, mada ni ona nije mogla da se približi kvalitetu i lepoti Blekovog proizvoda. Bar tako kaže legenda. Ipak, ni danas nije poznat tačan izgled originalnog noža, koji je po svoj prilici nestao nakon bitke za Alamo, 6. marta 1836, u kojoj je Džim Bui poginuo zajedno sa svojim legendarnim zemljakom Dejvijem Kroketom, i postao heroj nacije. U Drugom svetskom ratu, ovaj nož je u formi poznatoj kao K-bar pratio američke marince na Pacifiku, a i do današnjeg dana važi za jedan od najboljih borbenih noževa, naročito u proizvodnji kompanija kao što su Bagwell Ontario Blades, Cold Steel, Szabo Inc... Što se načina upotrebe tiče, nema pouzdanih podataka da je Bui imao poseban metod, ali su neke škole borenja tog perioda na jugu SAD podučavale „sistem pukovnika Buija“, a kao poban stručnjak se isticao Hoze ( Jose) „Pepe“ LaLula, a nasleđe je preko instruktora marinaca tokom 30-ih i 40-ih, Aleksandra Bidla (Alexander J. D. Biddle) i Džona Stajersa (John Styers), stiglo do današnjih dana u istaknutim metodima Džima Kitinga (Keating) i Dvajta MekLemora (Dwight McLemor).
|
