Vrlo često ljudi pokrenu pitanje „treninga sa otporom“, „živog treninga“ ili (iskrenije) „sparinga“ u Bujinkanu. Iznenađujuće je to da vrlo mali broj ljudi koji ga zagovara ima uopšte nešto sa treniranjem u Bujinkanu. Imao sam posla sa takvim ljudima puno puta na mnogim forumima i javnim raspravama, pa sam rešio da napišem moje mišljenje i kada se opet spomene ta tematika samo da linkujem ovaj tekst.
Ono što mnogi ljudi ne shvataju je to da je u početku Hatsumi puštao svoje učenike da sparinguju u Bujinkanu. Pre nekoliko godina, bio sam prevodilac nekom ko je pitao za to. Jedan od učitelja u Japanu nam je rekao da jeste Hatsumi davao nekim od svojih učenika, koji su imali “savršen taijutsu”, kako je opisao, da rade ograničen sparing dok su Hatsumi i ostali učenici posmatrali. Hatsumi je prekinuo sa tim nakon što je shvatio da su neki od njegovih stranih učenika razvili loše navike zbog svog sparinga.
Svaki put kad spomenem tu priču, neko od onih koji sparinguju (ali ne u sklopu Bujinkana) se izgleda uvredi i napadne me. Pošto imam vremena, pozabaviću se tom problematikom u potpunosti i objasniti zašto se javljaju te loše navike. Imao sam dosta vremena od tog razgovora da razmišljam, posmatram i razgovaram sa mnogo Japanskih majstora u Bujinkanu o toj temi.
U borilačkim veštinama ima mnogo ega. To je ključ za mnogo toga što vidimo. Za aktivnost koja bi trebala da pomogne ljudima da postanu manje zavisni od svog ega, prisutno je mnogo šepurenja prenaduvanim zvanjima, velikim slikama učitelja i pompeznim titulama. Nekada je “soke” (naslednik ili nosilac prava na nasleđe – nekad smatran za “grandmastera”) bila retka titula data samo nekolicini u Americi. Danas je vrlo uobičajno da ljudi preuzimaju druge termine iz japanskog, pokušavajući da zvuče još elitnije nego “soke”.
Svako ko vam kaže da nije kontrolisan svojim egom je verovatno više kontrolisan od nekog ko priznaje da voli ono što drugi ljudi misle o njima. Ne kažem da je to loša stvar, olimpijski takmičari ne rade to što rade da bi bili nepoznati. Ego može da pokreće ljude da budu najbolji, ali vrlo često izaziva to da ljudi samo brinu da izgledaju kao najbolji. Razlika je veoma bitna.
Robert Heinlein je napisao: “Čovek nije racionalna životinja, već je ona koja racionalizuje.” Ljudi su u stanju da lažu sebe i da rade to sve vreme. Oni koji su pod uticajem svog ega nisu svesni toga. Zato moramo konstantno da se pitamo da li radimo stvari u borilačkim veštinama zarad dobrog, ili je nešto poput ega skriveni razlog kojeg mi nismo ni svesni. Još kad ubacite stvari poput takmičenja, gde jedna osoba može da pokaže svoju superiornost nad drugom, šanse da ego preuzme kontrolu su ogromne.
Gde god postoje pravila, postoji i način da se iskoriste. Kad god postoji dobrobit od pobeđivanja u takmičenju, biće onih koji će svesno ili nesvesno da prilagode ono šta rade takmičenju. Problem je taj što mnoge stvari koje će vam pomoći da ostvarite vidljivu pobedu u takmičenju dovešće vas u opasnost kada ta pravila prestanu da važe. Navike koje izgrađujete pokušavajući da pobedite u takmičenju mogu, u stvari, da rade protiv vas.
Kao dobar primer ove pojave u akciji, pogledajmo takmičenja u gađanju. Mnogi od takvih sportova poput Praktičnog Takmičenja Pištoljem (Practical Pistol Competiton - PPC) ili Internacionalnog Takmičenja u Gađanju Pištoljem (International Pistol Shooting Competition - IPSC) su stvoreni sa ciljem da razviju veštine borbenog gađanja. Ako pogledate takmičenja danas, videćete da ona imaju vrlo malo dodirnih tačaka sa realnošću. Oružje koje takmičari koriste ima vrlo malo zajedničkog sa onim koje policija i civili koriste. Sposobnosti se malo teže utvrđuju, ali i ona nemaju mnogo zajedničkog sa realnošću.
Niko ne uzvraća vatru na tim takmičenjima, tako da su ljudi slobodni da rade stvari zbog kojih bi bili pogođeni u realnosti. U cilju stvaranja pritiska na takmičare, meri se vreme i uzima u obzir. Time je ono što je bilo namenjeno pomaganju ljudima da se naviknu na pritisak, dovelo dotle da ljudi izleću iza uglova bez provere da li ima nekog i napuštaju zaklon u toku repetiranja da bi uštedeli vreme. Kada neko uzvraća paljbu, ove radnje mogu vas dovesti u opasnost, dok će neko ko ima sve to u vidu, stalno je zaklonjen i kreće se samo sa napunjenim oružjem izgubiti od onih koji to ne rade.
Imam e-mailove od ljudi koji obučavaju druge za borbeno gađanje i oni pričaju užasne priče o ljudima koji su mnogo vremena proveli takmičeći se u gađanju pištoljem. Posle godina takmičenja gde niko ne uzvraća, oni jednostavno ne mogu da prevaziđu te navike i da koriste pištolj na pravilan način i da su zaklonjeni. Instruktori im kažu šta da rade i gde greše i svaki put kada su prepušteni sebi urade ono što su radili na takmičenjima umesto da misle na bezbednost. Navike koje su razvili se izgleda ne mogu tako lako razbiti nakon tolike težnje da se pobedi.
Stvarno nije bitno koja su pravila. Dokle god postoji takmičenje vi ćete razvijati navike za određeni scenario umesto za realnost. Ljudi se raspravljaju i često govore kako je njihova verzija simulacije nasilja realnija od tuđih. Jednostavna činjenica je da to nije realnost. Bob Orlando ima odličan citat: “Trening je simulacija treninga. Ključna reč je “simulacija”.” Ljudi stvarno teže da zaborave ovo i izgleda žele da misle o svojim umešnostima u simulaciji kao da su neka vrsta dokaza njihove sposobnosti da se nose sa realnošću. Da, ima puno ega u svemu tome.
Goloruka borba nije ništa drugačija u ovom smislu. Kada se takmičite po određenim pravilima, određene mete na telu ostaju zanemarene. Ljudi ih ne štite, bez straha su da će ih iko napasti. U stvari, ako ograniče sebe da štite samo one regije koje su dozvoljene po pravilima, stičete prednost nad onima koji se i dalje trude da pokriju sve delove tela. Zato oni koji su dobri u takmičenju su oni koji su stvorili navike ostavljanja najranjivijih delova za napad.
Postoji veština u Japanu koja se zove Kyokushinkai karate, poznat po opasnim takmičenjima. Uvek ima onih koji su prevezeni u bolnicu posle svakog turnira. Jedno od malobrojnih pravila je da glavu možete napasti samo nogom. Imam prijatelja u Japanu koji je sparingovao sa tim momcima ali po pravilima koja nisu kyokushinkai i rekao mi je da ih redovno nokautira udarcem rukom u glavu. Kyokushikai borci znaju da ulaze u ring gde je dozvoljen udarac rukom u glavu, ali zbog godina stvaranja navika i nesvesnog prilagođavanja tehnikama namenjenim njihovim takmičenjima, nisu u stanju da se sačuvaju.
To je problem sparinga. Ako se naviknete da se ne suočavate sa nekim stvarima, ono čime se bavite će pokriti vrlo dobro vrlo usku realnost, ali ćete biti bespomoćni kada se nešto novo pojavi. Nešto od toga može biti napad prstima u vaše oči ili druge vitalne tačke, ili može biti nešto poput oružja koje se odjednom pojavljuje protiv vas ili prijatelja koji uskaču da pomognu vašem protivniku. U suštini, sama ideja da ste vi tu da biste porazili protivnika, i da je on tu da bi porazio vas, nije najpodesniji scenario za mnoge treninge samoobrane. U samoobrani, vaš cilj je da stignete vašoj kući sa što manje moguće povreda – ne da pretvorite protivnika u kašu. U nekim slučajevima, ako vam se ukaže prilika da pobegnete, iskoristite je. To ne možete uraditi na takmičenju i pobediti.
Ako previše trenirate za takmičenja, kada dođe do realne situacije reagovaćete onako kako ste trenirali. Kao što sam napisao na mom blogu o “golorukoj” odbrani, verovatno ćete tek posle borbe shvatiti ako je bio prisutan nož. Kada uđete u ring, znate da neće biti upotrebljeno oružje, tako da možete da se koncentrišete na tu realnost. Ako se neko u takvoj situaciji kreće i bori kao da su druge stvari prisutne i dozvoljene, gubi svaku prednost u odnosu na onog koji je sve to zanemario. To znači da će oni verovatno izgubiti zbog toga. Često se ističe da mi više učimo iz naših poraza nego pobeda – ali gubljenje stvarno boli ego. Tako da, možemo očekivati da ljudi nesvesno rade stvari da bi izbegli sram javnog poniženja. To može dovesti do loših navika.
Postoji takođe i razlika u stanju uma. Vi ste na takmičenju da biste “pobedili”. Morate poraziti drugog momka. Za taijutsu je mnogo bitnije preživeti i stići kući nepovređen. Ne moramo poraziti momka sa nožem. Samo treba da prođemo bez uboda da bismo pobedili. Postoje stvari koje možemo uraditi kako bismo izbegli borbu nožem koje se ne mogu primeniti na bilo koju vrstu takmičenja. Pobeći je jedna od njih. Uzeti improvizovano oružje je druga. Otići pre nego što nasilje počne je možda i najbolji način – ali ne prija egu mnogih.
