Šotokan (Shotokan) je jedan od najpopularnijih modernih stilova. On je najmoćniji i najdinamičniji od svih Japanskih sistema. Opšte je mišljenje i da je najsveobuhvatniji po pitanju kako broja tehnika tako i različitosti kata. Ali da bi razumeli osnovu šotokana, i uvideli njegov bogat pedigre, treba da bacimo pogled na njegovo poreklo.

Prvi konkretan dokaz sistematizovanih metoda nenaoružane borbe nalazimo u grobnici faraona Menesa, kralja ratnika koji je prvi ujedinio Egipat i koji je umro oo 3000 godina pre Hrista. Slike prikazuju tehnike bez oružja koje će savremeni karatista prepoznati kao jodan uke ili shiko dachi (blok u visini lica, ratnik u širokom stavu). Kineski car Shi-Huang-Di (221-206 BC) sahranjen je sa armijom od 7000 figura konjanika i konja u prirodnoj veličini, da ga čuvaju u zagrobnom životu. Posebno su interesantne figure oficira, svi nenaoružani u pozama koje pokazuju da su koristili borbeni metod upečatljivo sličan karateu. Tokom ovog perioda i kasnije, Kina je vrvela od bandita, i trgovci su uzimali telohranitelje za zaštitu svojih karavana. Ovo je, pretpostavlja se, dovelo do razvoja profesionalnog ratništva, i u takvim okolnostima verovatno je došlo do evolucije borilačkih veština na Istoku.

Ryukyu ostriva, koja znamo kao Okinavu, igraju vaznu ulogu u istoriji karatea. Nekada nezavisno kraljevstvo, postaje kineska vazalna država 1372, i kada su sva oružja zabranjena 1429, dolazi do ekspanzije tajnog razvoja golorukog borenja. Ostrva je 1609 godine ponovo osvojio Japan i sva oružja i sve borilačke veštine su nanovo zabranjene; što je ponovo podstaklo razvoj veština izuzetne efikasnosti. Veći deo istorije karatea je prenet u usmenom obliku, i postoje mnoge priče o karatekama sa Okinave. Samo ime Karate, prvi put se pojavljuje 1772, kada je okinavljanin po imenu Sakugawa počeo da predaje veštinu koju je nazvao karate-no-sakagawa.

Shotokan je moderno ime dato stilu karatea razvijenom iz sistema sa Okinave, a koje je Japanu 1922 godine predstavio Gichin Funakoshi, otac modernog karatea. On je rođen 1868, i učio je karate od detinjstva. Njegova ljubav prema ovoj veštini vodila ga je ka učenju drugih. Funakoshi je prvi put došao u Japan 1922, na poziv japanskog ministra za obrazovanje, da učestvuje na atletskoj priredbi. Njegova demonstracija karatea je postigla veliki uspeh, i iako je ostao slabo poznat još nekoliko godina, sprijateljio se sa osnivačem džudoa, Jigoro Kano-m. Kano je na njega ostavio veliki utisak, i njegovu dobrotu nikada nije zaboravio. Poštovanje i učtivost koja mu je ukazana je verovatno uticala i na njegovo dalje predavanje i filozofiju.

Između 1926 i 1930, Funakoši je dalje razvio karate i učvrstio svoju poziciju u Japanu. Univerziteti su bili glavne lokacije gde se izučavala ova veština, delom i pod uticajem otkrića iz oblasti fiziologije i kalistenik treninga. Tokom ovog perioda Funakoši i njegov sin Jošitaka (Yoshitaka) dodali su kumite (borbu), Japanski kyu/dan sistem rangiranja, i neke od tradicionalnih budo koncepata. Pod Jošitakom, razvoj šotokan karatea se ubrzao. Stavovi su proučavani i ojačani snižavanjem da bi se dodao dinamički kontrolisani stres mišićima nogu. Efekat rotacije kukova na udarce rukom i nogom je takođe bio predmet izučavanja. To je rezultiralo uvećanjem snage udaraca. Znanje je zatim uključeno u kihon (osnove) šotokan karatea. Posle 1936, kate su revidirane da budu u skladu sa dinamičnim novim stilom.

Funakošijevi studenti, odabrali su reč "šotokan" da nazovu njegovu prvu ličnu školu (dojo). Sama reč potiče od njegovog alijasa "shoto" koji znači talasi borova, i "kan" što znači sala. Uskoro reč je usvojena za naziv Funakošijevog karate stila.

Jošitaka Funakoši umro je rane 1945, a smrt je verovatno ubrzala vest da je očeva škola srušena tokom bombardovanja. Posle rata, Funakoši se vratio da predaje u Tokiju, i 1952, sa 84 godine, otišao je na tromesečnu turu po američkim vazdušnim bazama, da bi pomogao širenje šotokan karatea po Americi. Umro je 1957-me. Njegov spomenik nosi reči: "Karate ni sente nashi" - Nema prvog napada u karateu.