|
JOGO DO PAU – PORTUGALSKO BORENJE ŠTAPOM Tekst je napisao Dragan Milojević. Naziv drugi deo nosi zbog toga što je objavljen posle ovog uvodnog članka , inače je kompletna celina.  Budući da je štap odvajkada čovekov stalni pratilac, a sigurno i jedno od prvih oružja/oruđa, nije ni čudo da su širom sveta razvijene razne metode i škole borenja ovom „alatkom“. Danas se pri pomenu borenja motkom obično kod slušalaca javljaju slike bo štapa, koji se koristi na Okinavi i Japanu, ali autohtoni stilovi postoje i na drugim kontinentima i među drugim narodima, npr. Kina, Indija i Afganistan u Aziji, među Masajima i Zulu plemenima u Africi itd. U Evropi, načini rukovanja dugačkim štapom naročito su razvijeni i očuvani u Engleskoj (quarter-staff), Francuskoj (le baton) i Portugalu (jogo do pau - čita se „žogo đo pao“ = igra štapova). I, mada se mogu svakako uočiti izvesne sličnosti među ovim udaljenim regionima, kada je način rada štapom u pitanju, ključna razlika leži u mentalnom pristupu prisutnom u radu, naročito u Aziji i Evropi. Naime, dok je u prvom slučaju gotovo uvek u pitanju borba između neprijatelja, na zapadu se još odavno može uočiti česta ludička funkcija ovh borbi, tj. negde između igre i sporta.
Konkretno, u slučaju Portugala, tragovi sistematizovanih oblika borenja motkom mogu se pratiti relativno precizno do XVIII veka. Tamo je štap (pau) bio sasvim normalan deo svakodnevice zamljoradnika, putnika pastira, naročito u severnom delu zemlje, pre svega u oblasti Minho. U suštini, kako je to primetio jedan putopisac, štap se ispuštao iz ruke samo kada je čovek odlazio da se vidi sa svojom dragom; tada je štap ostavljan na vratima, kako bi svi drugi znali da tu nemaju šta da traže. Stoga, ne treba da iznenađuje to što se u tim krajevima štap koristi često i kao oružje, kako bi se raspravili svakodnevni sukobi koji su izbijali raznim povodima – rivalitet između sela, ljubavni problemi, svađe oko međe i tako dalje.
Svaki dečak se osećao kao čovek onda kada je bio sposoban da se bori štapom i da sa svojim prijateljima patrolira po okolini. Nije retko da su u Portugalu izbijale na vašarima prave bitke štapovima, u kojima su učestvovala čitava sela. Hodočašća i slavlja sus takođe završavane pauladama, odnosno mečevima između mladića iz različitih sela. 
No, ovo zlatno doba za jogo do pau bilo je na zalasku tridesetih godina XX veka. Zbog tuča na vašarima policija je počela da zabranjuje nošenje štapova na takva okupljanja, migracije u velike gradove dovele su do generacijskoj jaza, te su seoski običaju bili smatrani zaostalim, vatreno oružje postalo je mnogo pristupačnije...
No, tada je i veština doživela migraciju. Iz originalne oblasti oko Minho-a i kratkog prolaska kroz glavni grad, prelazi reku Tejo i zatim se širi u južnom delu zemlje, uglavnom oko gradova Estremadura i Ribatejo.
U to vreme, pojavila se nekolicina profesionalnih majstora koji su krstarili po zemlji i nudili podučavanje, od kojih su najpoznatiji Calado Campos i Joaquim Bau, koji je jahao na mazgi po Portugalu i živeo od podučavanja. Takođe je bio značajan i uticaj nadničara koji su putovali u gradove na jugu te tako proširili jogo do pau. Negde od kraja XIX veka, ovo umeće je našlo novi dom i u Lisabonu.
U gradskim uslovima, promenio se i duh veštine. Od nekada brutalnog oblika primerenog nameni i vremenu nastanka, umeće ja poprimilo više sportske i demonstracione forme, tako da su bile otvorene i mnoge sale u kojima se vežbalo. Ipak, ova popularnost nije bila dugog veka, zahvaljujući drugim, modernijim sportovima iz inostranstva. To je umalo dovelo do potpunog nestanka ove veštine, ali je ona preživela zahvaljujući posvećenosti i entuzijazmu pojedinaca, te se tako i danas lagano oživljava, kao uspomena na junačka vremena starih puxadores.
Inače, sama veština se sastoji od tehnika blokova i udaraca koji se izvode uglavnom jednim krajem štapa dok se drugi kraj drži u rukama. Dužina štapa trebalo bi da otprilike odgovara visini vežbača, mada je danas opšteprihvaćena dužina 155cm. Sama motka je nešto tanja i lakša od onih koje se koriste u istočnjačkim stilovima, te je i rad unekoliko brži i lepršaviji, a obično se pravi od drveta lotosa ili dunje. Osim uobičajenog scenarija rada jedan na jedan, redovno se uvežbava i borenje protiv više protivnika, a ono što je sigurno najkarakterističnija odlika jogo do pau jeste i rad kada jedan od boraca sedi na stolici, dok se drugi slobodno kreće.
Danas se mogu videti i mečevi u ovoj disciplini. Oni se održavaju na kružnom borilištu prečnika 8 metara, a takmičari nose zaštitnu opremu inspirisanu oklopom za kendo, ali je ona ipak daleko lakša. Naime, na glavi se nosi modifikovana maska za mačevanje i „oklop“ od plastike i balističkog platna, dok su šake zaštićene rukavicama za hokej. Najzad, napomenimo da je na svetskom okupljanju predstavnika stilova borenja štapovima, održanom 2000. na Kanarskim ostrvima, jogo de pau bio priznat kao najefikasniji metod, nakon međusobnog odmeravanja predstavnika različitih stilova. |
