Nije iznenađenje da Filipini, poput mnogih drugih regiona u svetu, imaju svoje autohtone veštine borenja, ali je danas njihov slučaj karakterističan zbog redovnog korišćenja upravo ovakvog termina u množini¹. Razloga za to je nekoliko: s jedne strane sama geografska razuđenost filipinske teritorije kao ostrvskog arhipelaga morala je uticati ne veliki broj pojavnih oblika borbenih metoda koji se tamo praktikuju; veliki broj jezika i njihovih dijalekata u zemlji takođe ima sličan uticaj; najzad, do danas su Filipini jedna od retkih zemalja Azije koja nema barem neku vrstu institutcije² sa ciljem centralizacije napora na očuvanju i sistematizaciji lokalnih borilačkih veština.

 

Kao i u brojnim drugim slučajevima, neke od tih veština su vremenom dobile više takmičarski karakter, a naročito one koje ne podrazumevaju upotrebu oružja, tj. lokalni oblici rvanja (buno, dumog, bultong...), ili unikatan oblik borenja isključivo nogama (sikaran). Ipak, ono po čemu se Filipini ističu u svetu borilačkih veština jeste izraziti naglasak na upotrebi oruđa/oružja u svojim veštinama borenja. Razlog tome je, s jedne strane, donedavna ratna upotreba hladnog oružja u velikoj meri (tokom II svetskog rata postojali su organizovani gerilski bataljoni koji su se protiv Japanaca borili gotovo isključivo hladnim oružjem); a sa druge strane usled svoje razuđenosti i etničke isprepletanosti ova zemlja već dugo pati od brojnih plemenskih netrpeljivosti koje povremeno rezultiraju sukobima³. Najzad, karakteristike regionalne poljoprivrede zahtevaju svakodnevno rukovanje mačetama i sličnim alatom, što ovaj tip oružja čini praktično sveprisutnim.

Danas najpoznatiji termini kojima generički nazivamo ovakve borilačke metode svakako su arnis i eskrima. Prvi termin je uobičajen u severnim delovima Filipina, u regiji Luzon, dok je drugi prisutniji u južnim krajevima, regioni Cebu i Mindanao. U ostatku sveta takođe se dosta često koristi i reč „kali“, u cilju davanja izrazitijeg autohtonog karaktera, ali je ona na samim Filipinima potpuno nepotvrđena u tom značenju. Štaviše, neki od današnjih majstora na Filipinima su naziv „kali“ takoreći uvezli sa zapada, kako bi svoj stil bolje marketinški promovisali (istini za volju, neki od tih majstora su vrhunski stručnjaci i kvalitetu njihovog rada se nema šta zameriti).

Svoj današnji vid, odnosno vidove, arnis i eskrima duguju ozbiljnom uticaju evropskih (a naročito španskih) metoda mačevanja, kojima su bili izloženi tokom više od 300 godina kolonijalne vlasti Španije, a kasnije i SAD. U pogledu tipičnog oružja prisutnog u treningu, postojeće škole mogle bi se grubo podeliti na tradicionalne (kinaraan) i savremene (binag’o). Naime, ove prve još uvek smatraju da je njihovo primarno oružje neki vid sečiva, te koriste palice samo kao zamenu u treningu, dok su tehnike prilagođene takvom pristupu – prednost pariranju u odnosu na blokove, izbor meta na protivniku, ograničena upotreba prazne ruke... Savremene škole smatraju da je u današnje vreme štap verovatnije oružje sam po sebi, te se i metodi treninga odlikuju širim dijapazonom tehnika razoružavanja protivnika, blokovi se često praktikuju a i slobodna ruke ima mnogo izraženiju ulogu. Neke od danas popularnijih škola kinaraan  tipa su Ilustrisimo, Pekiti Tirsia, San Miguel...dok među binag’o stilove spadaju Balintawak, Modern Arnis, Lightning Scientific Arnis, Doce Pares itd.

Ipak, ova podela ne može se uzeti kao stroga i čvrsta. Elem, brojni su danas sistemi FMA koji u proces treninga uključuju oba pristupa (Lameco, Inosanto-LaCosta, Bahala Na, Estallila Kabaroan...), ili se koriste modernim metodama treninga da podučavaju tradicionalne tehnike ili oružja. Inače, tipična oružja i njihove kombinacije koje se mogu sresti u većini aktivnih stilova su: jedna palica (solo olisi/baston⁴), dve palice istovremeno (sinawali/doble baston), nož (baraw/daga/kutsilyo), palica i nož (olisi at baraw/baston y daga). Neke primere rada sa ovim sredstvima možete videti ovde:

 

 

Ipak, postoje i mnogi drugi tipovi oružja koji su ponegde zastupljeni, ali ne tako široko kao prethodne „discipline“, a neki od njih su dugački štap, bič, koplje, fleksibilna oružja, projektilna oružja (npr. praćke ili duvaljke) itd. Interesantno je napomenuti da je danas već pomalo zaboravljena igračka poznata kao jo-jo, zapravo oružje poreklom sa Filipina!

Što se tiče raznih tipova mačeta koji su u širokoj upotrebi u filipinskim borilačkim veštinama, oni su zaista mnogobrojni, ali neki od najpoznatijih su bolo, itak, barong, kampilan, ginunting, sansibar... Neki od njih su inače po svojoj primarnoj nameni oružje, neki drugi oruđe, ali principi njihove borbene upotrebe su uglavnom isti.

Imajući u vidu sam proces treninga u FMA, odnosno elemente na kojima je akcenat, mogla bi se napraviti još jedna podela među raznim sistemima. Jedan pristup je tiwas lihok, i tu je naglasak na tehničkim detaljima (kombinacije, kontre, finte...), dok je drugi tiwas bunal, sa posebnom pažnjom na mehanička i fizička svojstva samih tehničkih lemenata (snaga, brzina, preciznost i tačnost, kontrola...). Naravno, svaka škola uključuje oba ova aspekta u svoj rad, ali bi se možda moglo reći da su tipični predstavnici prvog tipa Doce Pares, Ilustrisimo, Pekiti Tirsia, dok bi drugi mogli predstavljati Eskrima De Campo 1-2-3, Lightning Scientific Arnis, Lameco.

Najzad, većina škola arnisa i eskrime imaju u svom radu zastupljen i segment borenja golim rukama⁵, ali sve obuku počinju sa oružjem. Rezon koji stoji iza toga jeste da kada vežbač razvije brzinu percepcije i reakcije sa oružjem, koje se mnogo brže kreće nego ruke ili noge, biće mu utoliko lakše da se nosi sa nenaoružanim protivnikom. Neki stilovi FMA svoj goloruki rad zasnivaju na istim tehnikama kao sa oružjem, samo modifikovanim (npr. Balintawak ili u dobroj meri Lightning Scientific Arnis), dok drugi koriste tehnike više nalik na boks/kikboks, jujutsu i slično, ali sa taktičkim i nekim tehničkim principima preuzetim iz rada sa oružjem.